Proročanstvo o poslednjem čoveku
Odbio je da govori na Gebelsovom radiju, ogradio se od rasne teorije, eugenike i politike „krvi i tla” i nikada nije potpisao nijedan Hitlerov proglas, a bio je i jedan od učesnika u zaveri protiv Hitlera 1944.
Nema toga što čovek neće učiniti kako bi izbegao duševnu ili telesnu bol, dok sve udobnosti kojima je okružen samo prikrivaju nužnost, jer „ništa nije izvesnije od prava koje bol polaže na život”. „Reci mi kako prihvataš bol, pa ću ti reći ko si”, pisao je Ernst Jinger (1895–1998) u kratkoj sociološkoj studiji „O bolu” (1934) iz međuratnog vremena „ekstremnog pacifizma i gomilanja naoružanja”, koju je nedavno objavio „Gradac”, a koja sadrži ideje ovog mislioca razvijane i u njegovim „Dnevnicima”, u „Ratniku”, „Radniku”... Kao vojnik starog kova, govorio je: „Uvek sam osećao izvesnu privlačnost prema teškim situacijama ili onome što ponekad nazivam ’izgubljenim položajem’. Kada ste okruženi ljudskom glupošću, šta vam drugo preostaje?”
Jinger je bio vizionar koji je, pored ostalog, predvideo i ujedinjenje Evrope, kao i prevlast tehnologije i značaj masovnih medija, zatim to da „masovno društvo i tehnologija traže sve veće žrtve od ljudi”, da su uništene vrednosti i vrline, od kojih je najveća hrabrost, a svet je uprošćen i sveden na jednodimenzionalnost. S druge strane, smatrao je da „visoka svest vojskovođe stvari posmatra spokojno, nepomućena ozračjem bola i strasti”. Pisao je o tome dok je 1941. godine sedeo u pariskom „Mažestiku” i gledao kako svet tone u ludilo.
„Međutim, već stasavaju novi naraštaji, kojima je potpuno nepoznata tradicija u kojoj smo rođeni; neobičan osećaj izaziva posmatranje ove dece, od kojih će mnoga doživeti i 2000. godinu, kada će bez sumnje iščeznuti i poslednji trag modernog, tj. kopernikanskog doba”, pisao je Jinger u ovom delu o bolu.
Bio je nosilac najvećeg nemačkog ratnog odlikovanja „Krsta za zasluge”, čovek koji se javno suprotstavio nacistima i njihovom vođi, odbio je da govori na Gebelsovom radiju, ogradio se od rasne teorije, eugenike i politike „krvi i tla” (iako mu se pripisuju i neki rani mladalački antisemitski tekstovi) i nikada nije potpisao nijedan Hitlerov proglas, a bio je i jedan od učesnika u zaveri protiv Hitlera 1944. godine, zbog čega je bio izbačen iz armije, a sin mu je poslat na front, gde je poginuo. Kada su nacisti tražili Jingerovu glavu, Hitler je, pored svih prethodnih njegovih zasluga, mogao samo da kaže: „Ostavite Jingera na miru!” Isto je izgovorio i Bertolt Breht kada su levičari razapinjali Jingera povodom nekog njegovog antikomunističkog teksta.
Kraj buržoaskog doba
Povodom dela „Na mermernim liticama” iz 1939. godine, u kom je izvrgnuo ruglu nacističke vođe i njihov način ratovanja kao najniži stepen volje, u jednom razgovoru Jinger je izjavio da je u liku Vrhovnog Šumara više video Geringa nego Hitlera, ali da je na umu imao i Staljina. Jinger je „iznutra” iskusio tragizam svog doba, tražeći beg u dalekim putovanjima, u prirodi, u biologiji i botanici, svetu insekata, istražujući i iskustva sa drogama i opijumom.
U eseju „O bolu” Jinger je, pod uticajem Ničeove filozofije, analizirao poslednjeg čoveka, dekadenta, buržuja i Evropljanina, u poslednjoj fazi nihilizma. On vidi čoveka koji živi u komforu, „bajkovitoj konstrukciji tehničkih sredstava, gde se ’pojedincu nudi mnoštvo pogodnosti koje onemogućavaju trvenje, otvarajući put ka obrazovanju, izboru željenog poziva, slobodnom tržištu rada, ugovornom karakteru gotovo svih veza, jednoj neograničenoj fleksibilnosti’”.
„Proročanstvo o poslednjem čoveku brzo se ostvarilo. Ono doslovno govori o tome da poslednji čovek živi najduže. Njegovo doba je već prošlo”, kaže Jinger, pri tom imajući na umu paralelizam između „organizacione sposobnosti i potpunog daltonizma u pogledu vrednosti, vere bez sadržaja i discipline bez legitimnosti – neautentičnosti ideja, ustanova i osoba”.
„Jinger je u razvoju događaja, počev od komunizma u Rusiji do fašizma u Italiji, nacizma u Nemačkoj i fordizma u SAD, video da se buržoasko doba približava svom kraju; njegove vrednosti, običaji, pa i sam način života, postali su neprimereni novom vremenu. To je bilo posebno očigledno kada je reč o suočavanju sa bolom. Buržoaski individualac, prema Jingeru, po pravilu prebiva u ’području osećajnosti’, u kome ’sigurnost’, ’rasterećenost’ i ’udobnost’, a u krajnjoj liniji i samo telo, postaju suštinsko središte života. Tu se nastoji da se bol izbegne po svaku cenu”, tumačenje je Dejvida K. Darsta, čijim je tekstom upotpunjeno ovo izdanje.
Budući da je živeo sto tri godine, Jinger je imao mogućnost da posmatra uticaj medija, posebno, televizije, na način mišljenja ljudi, a pred pojavom „termita”, čiji se broj zapanjujuće uvećava, on je citirao pesnika Novalisa: „Istinito je samo ono što stoji nepomično u vremenu i prostoru.”
Figura Radnika
Ukazivao je i na jednoobraznost sveta, a ovaj opis kao da je nastao u našem trenutku: „Kada se danas putuje po evropskim zemljama, bilo da se one nalaze u neobičnom prelaznom stanju ka jednopartijskoj državi ili da su takvom stanju sklone, najpre se primećuje da je uniforma dobila značajniju ulogu od one koju je imala u doba opšte vojne obaveze. Uniformno odevanje ne samo da je zahvatilo ljude u različitim životnim dobima već i osobe različitih polova, te se nameće misao da je otkriće Radnika praćeno otkrićem jednog trećeg pola. Uniforma je uvek podrazumevala formiranje odbrambenog karaktera, zahtev da se na osoben način odupremo nasrtaju bola. [...] Tajna savremenog senzibiliteta leži u tome što on odgovara jednom svetu u kome je telo poistovećeno sa vrednošću. Polazeći od te istine, može se objasniti odnos tog sveta prema bolu kao sili koju po svaku cenu treba izbeći, jer bol u tom slučaju ne pogađa telo samo kao predstražu, već kao glavnu silu i bitno jezgro samog života”, neke su od Jingerovih vizionarskih konstatacija.
U tekstu o bolu Jinger je figuru Radnika postavio kao nadolazeću snagu tehnologije, kao onog koji ima drugačiji odnos prema bolu od buržuja, koji ga opredmećuje, snosi, koristi, i zatim istupa u novim formama političkih i vojnih tokova. Tako zaključuje: „Svetina usmrćuje na mehanički način, ona razdire i gazi, dok su lumpen-proletarijatu bliža zadovoljstva mučilišta. Svetinu pokreću moralni motivi; ona nastaje u stanju uzbuđenja i ogorčenja, te joj je neophodno ubeđenje da joj je protivnik zao i da ona sprovodi pravdu.”
Sledeći stupanj u Jingerovoj misli je figura Odmetnika (on u isto vreme teži i spasu i borbi), koju je on razlikovao od anarha po tome što je odmetnika odbacilo društvo, dok je anarh taj koji odbacuje društvo. Ali anarh nikada ne previđa svoju omiljenu temu – slobodu.
