Grad pod staklom
Ponekad se čini da smo mi ti koji živimo iza stakla, zarobljeni sopstvenim predrasudama. I zato pitanje nije – da li nam treba akvarijum, već da li smo spremni da iz njega izađemo
U zemlji u kojoj se svaka nova ideja dočekuje kao sumnjiv paket ostavljen pred vratima, predlog da se u parku Ušće izgradi javni akvarijum izazvao je očekivanu reakciju: negodovanje, unapred osudu i dobro poznatu galamu koja više liči na porodičnu svađu u kojoj se niko ne seća ko je prvi počeo, ali svi tačno znaju da su u pravu.
U Beogradu se o svemu raspravlja kao da je pitanje života i smrti – o mostovima, klupama, fontanama, čak i o drveću koje još nije posađeno. Isti je slučaj i s akvarijumom na Ušću – pre nego što je iko video projekat, već smo znali da je katastrofa. Možda zato što smo navikli da nas projekti bole.
Naše urbanističke traume imaju dugu biografiju. Naučili smo da svako „ulepšavanje” može da završi kao betonirana ironija, da svaka rekonstrukcija nosi rizik da nam nešto padne na glavu…
Ruku na srce, Ušće je decenijama bilo velika gradska praznina, nešto između livade, improvizovanog parkinga i mesta za kolektivna okupljanja u kojima je trava uvek gubila bitku sa zvučnicima. Tamo se mogla videti suština našeg odnosa prema javnom prostoru: mnogo simbolike, malo brige. Zato ideja da se deo tog prostora pretvori u akvarijum – ne kao zabavni park, već kao naučna institucija povezana sa Prirodnjačkim muzejom – zaslužuje bar trenutak intelektualnog promišljanja pre nego što posegnemo za kamenjem. Nije svaka cigla politička provokacija. Ponekad je samo – cigla. U gradu koji često ulaže u buku, to bi bilo ulaganje u tišinu.
I tu nastaje problem. Jer, u našem javnom prostoru nema većeg greha od toga da priznamo da nešto ima smisla. U polarizovanom društvu navikli smo da svet delimo na „naše” i „njihove”, na projekte koje treba braniti bez razmišljanja i one koje treba rušiti bez shvatanja. I ta logika donekle je i razumljiva jer smo previše puta gledali kako se grad pretvara u poligon za investitorske eksperimente, a estetika meri kvadratima.
Međutim, akvarijum, ukopan u zemlju da ne naruši horizont, može nas naučiti onom što nam hronično nedostaje: posmatrajući tihe pokrete nemih bića možda ćemo primetiti koliko je naš svet bučan. Ribe ne raspravljaju o urbanizmu, ali savršeno razumeju prostor u kojem žive, dok mi raspravljamo neprestano, a retko slušamo.
Naravno, skeptici imaju pravo na oprez. Grad nas je naučio da budemo sumnjičavi – dovoljno je prošetati do Cvetnog trga pa videti kako prostor može da izgubi dušu pod slojem betona i loših kompromisa. Međutim, u moru urbanističkih improvizacija i promašaja, ponekad se pojavi rešenje iza kojeg stoji iskustvo, promišljanje i retko osećaj mere. Takve projekte treba posmatrati bez ideoloških naočara, čak i kada dolaze iz političkih kuhinja kojima, inače, ne verujemo. Grad nije ničija privatna teritorija, ali ni večita opoziciona tribina. Zato, ponekad nije loše da u vremenu u kojem se politika bavi dnevnim talasima, imamo mesto koje govori o dubinama.
I dok se polemika oko akvarijuma još talasa, iz Skupštine grada stiže još jedna ideja – svetionik na kružnom toku kod zgrade BIGZ-a. Na prvi pogled zvuči kao urbana dosetka, možda čak i ekscentričnost – svetionik u gradu bez mora, na raskrsnici gde se industrijska prošlost i savremeni saobraćaj mimoilaze bez mnogo razumevanja. Ali, ovaj vertikalni znak mogao bi da nam bude svetlost u mraku, da se ne nasukamo. Simbol orijentacije u prostoru koji je često ispunjen maglom, smer koji bi nam pokazao kako da se izvučemo iz haosa i apatije.
Najveći paradoks je to što smo postali društvo koje se boji da prizna kada nešto nije loše. Kao da bi nas pohvala kompromitovala i izdala. Ponekad se čini da smo mi ti koji živimo iza stakla, zarobljeni sopstvenim predrasudama. I zato pitanje nije – da li nam treba akvarijum, već da li smo spremni da iz njega izađemo.
U NOVOM "KADRIRANjU", U PETAK, 6.3. UZ "POLITIKU" PROČITAJTE "BOM-BOM BOMBARDERO"
