Junaci naše prošlosti

Svetlana Vukadinović Aleksić je članica Saveza potomaka ratnika Srbije 1912–1920 zato što misli da je za opstanak i budućnost važno da se sećamo naših slavnih predaka, kako nam je rekla na nedavnom obeležavanju Dana saveza potomaka otadžbinskih boraca.

U razgovoru za „Magazin” seća se junačkih ratnika iz svoje porodice:

„Moji preci bili su borci balkanskih ratova i solunskog fronta. Deda po majci Svetozar Đorđević bio je veliki ratnik, a njegov rođeni brat Milan je poginuo u borbama kod Bitolja u kojima su većina stradalih vojnika bili Srbi. Obojica hrabrih predaka bili su iz Pirota. Još pre toga, moj pradeda po ocu Đokan Aleksić došao je iz Amerike da se u Prvom balkanskom ratu (1912–1913) bori za kralja Nikolu i za Skadar koji su naše snage i osvojile. U toj bici poginulo je 4.500 Srba i Crnogoraca. Sahranjivani su na planini Taraboš, ogranku planine Rumije, u čast koje je zato Aleksa Šantić napisao istoimenu pesmu. Prvi balkanski rat završio se mirovnim sporazumom Velikih sila po kom su Englezi, nažalost, Skadar dali Albancima, kada je i osnovana Albanija”.

Svetlana nastavlja ponosno svedočanstvo svoje šire porodice:

„Deda moga muža Adam Vukadinović stradao je od bugarske ruke u Drugom balkanskom ratu, sahranjen je je u zajedničkoj grobnici u Užicu”.

Inače, seća se još, odrasla je uz priču svoje bake, očeve majke, koja je govorila „Imam brata, ne zna mu se ni groba, ni mramora”.

U crnini se udala, u crnini venčala i u crnini umrla. Bio je maturant Mostarske gimnazije i član Mlade Bosne. Dan pošto su ubili princa Ferdinanda, odveden je u rumunski Arad, u tamnicu zajedno sa 15.000 Srba iz južnog dela Austrougarskog carstva, najpre iz Pančeva, potom iz Bele crkve, a u drugoj fazi iz Banjaluke, Sarajeva, Mostara. Odvođene su čitave porodice lekara, advokata, zanatlija, znači pravih domaćina, ali su naročito pritvarali napredne školce. Najmlađi pritvorenik je imao godinu, najstariji 101. Najpoznatiji zatvorenik bio je Gavrilo Princip.

„Brat moje bake preminuo je u vojnom utvrđenju u Aradu koji je pored reke Moriš podigla još Marija Terezija. Zatvorenici su spavali po trojica na jednoj slamarici, s nogama u vodi i umirali su od gangrene, tifusa, tuberkuloze i difterije. Na obali reke postoji masovna grobnica za oko 4.000 srpskih stradalnika. Prošle godine smo otišli kao predstavnici Saveza potomaka boraca otadžbinskih ratova da položimo vence. Tačno na 100 godina od kada su brata moje bake odveli – zatvorio se krug. Ponosna sam da sam ja, unuka sestre hrabroga mladog borca za slobodu, položila venac na njegov grob”, kaže i dodaje:

„Bez sećanja na prošlost, a naša prošlost je slavna i dostojanstvena, nema nam ni svetle budućnosti. Na sreću, mi smo imali slavne junake, jer da njih nije bilo, ne bi bilo ni nas danas u svojoj državi”, poručuje.

Ona se složila s porukom predsednika Saveza ratnika Srbije 1912–1920 Milana Stratimirovića da treba da se podsetimo na naše junake i onda kada se veselimo i obeležavamo slavne datume, a ne samo na svetim mestima i grobovima na koje polažemo cveće o jubilejima.