Detinjstvo je produženo – trajaće do 25. godine
Deca provode isto toliko vremena odrastajući koliko i grenlandski kitovi, koji, za razliku od ljudi, žive stotinama godina
Kad se razmišlja o detinjstvu koje čini homo sapijensa jedinstvenom vrstom,
ono deluje tako obično i svakodnevno iako nas čini najsloženijim živim bićima
i ekstremnim izuzetkom na Zemljinom šaru. Deca odrastaju i razvijaju se mnogo duže od bilo kog živog bića,
osim od grenlandskih kitova, koji odrastaju oko 25 godina i tek onda postaju potpuno samostalni.
Međutim, grenlandski kitovi su mnogo puta veći od ljudi i mnogo dugovečniji, pa troše između pet i 10 odsto života pazeći na mladunče, za razliku od ljudi, koji troše skoro četvrtinu života brinući da im potomstvo odrasta kako treba i da uspe u životu.
Već nekoliko decenija psiholozi i antropolozi tvrde da deca nastavljaju sa rastom i sazrevanjem i posle 19. godine.
Studije sprovedene u 50 zemalja otkrile su još u prošlom veku da je smrtnost dece
smanjena za 80 odsto, dok je početkom ovog veka smrtnost adolescenata opala samo malo (oko 32 na 100.000),
pri čemu u strukturi mortaliteta dominiraju povrede (N. Rončević).
U studiji časopisa „Lanset” autor Džordž Paton i kolege otkrili su da su vodeći uzroci smrti adolescenata stradanja
u saobraćaju, zarazne, nutritivne i perinatalne bolesti. Poremećaji mentalnog zdravlja značajno se povećavaju
tokom adolescencije – 75 odsto psihijatrijskih poremećaja javlja se pre 24. godine i najveći su uzrok bolesti među mladima.
To je zato što pubertet počinje ranije, a brak i druge društvene tranzicije se dešavaju kasnije; period adolescencije se produžava do 32. godine. Ove promene utiču na zdravstveno stanje i ponašanje. Na primer, pubertet je povezan sa početkom seksualne aktivnosti, a raniji početak puberteta može povećati period rizika od tinejdžerske trudnoće i seksualno prenosivih infekcija.
Adolescencija se obično definiše hronološkim uzrastom (10–19 godina), ali zdravstveno ponašanje je snažnije povezano sa fizičkim promenama u toku puberteta. Istraživanja sada ispituju kako hormonske i druge biološke promene tokom puberteta utiču na razvoj mozga i implikacije na donošenje odluka i ponašanje adolescenata. Na primer, deo mozga koji pokreće traženje osećanja nagrade i zadovoljstva razvija se ranije od dela mozga koji upravlja samokontrolom i može objasniti povećano korišćenje psihoaktivnih supstanci. Pored svega, adolescencija je period najboljeg zdravlja ljudi uprkos mnoštvu problema.
Pomeranje markera životnih prekretnica
Preci ljudi evoluirali su tako što su pomerili markere onoga što biolozi nazivaju „životnim prekretnicama”, poput rođenja, rasta, zrelosti i smrti – tako da imaju radikalno drugačiji raspored tih događaja u odnosu na druge vrste živog sveta. Ako pratimo evolutivne izbore koje je naša vrsta odabrala, možemo videti da su ljudi birali spor rast i sazrevanje svojih sledećih generacija, čega nema u ostalom živom svetu. Prva reorganizacija mozga u smislu umnožavanja neurotskih veza koje su imale posledice po ponašanje i izbor načina života, trajala je najmanje tri ili četiri miliona godina, sve do pre 55.000 godina, kada su moderni ljudi stigli do Australije i počeli svoje širenje po kontinentalnoj Aziji. U kombinaciji sa dugim detinjstvom, ovo preuređenje arhitekture mozga omogućilo je mladima razvijanje mašte, domišljatost i inventivnost. Pripadnici roda homo ili neke njegove vrste koji nisu imali takav razvojni obrazac verovatno nisu doživljavali svet kao homo sapijens i zato su se teže, ili nikako, prilagođavali svom okruženju, što je dovelo do njihovog postepenog nestanka.
Rane godine života najvažnije su za psihomotorni razvoj. Ono što se dešava detetu u ranim godinama ključno je za njegov životni tok i razvojnu putanju. Od prvih dana života, njihova telesna čula (čulo vida, dodira, mirisa, zvuka i ukusa) prikupljaju informacije o svetu u kome započinju život. Novorođenče može prepoznati miris i glas svoje majke u roku od nekoliko dana nakon rođenja. Odojčad su svesna svoje okoline od rođenja, a kad počnu da istražuju okolinu svojim čulima, njihov potencijal za rast, razvoj i učenje se ubrzavaju.
Motorički razvoj
U telu novorođenčeta ima 15 odsto masti, što pored nesrazmera širine karlice, porođajnih puteva i obima glave, otežava porođaj (beba šimpanze je manja jer u telu ima svega tri odsto masti). Novorođenče je nemoćno odmah po rođenju; na noge staje između 6. i 12. meseca, dok ždrebe trči posle dva sata. Iskustvo nam govori da je rast dece relativno brz tokom prve dve godine, a zatim se usporava u raznim fazama detinjstva. U proseku, dete svake godine raste od pet do sedam i po centimetara i dobija na težini oko 2,5 kilograma. Šestogodišnje dete teži 20 kilograma i visoko je 114 centimetara. Visina i stopa rasta dece su u velikoj meri povezane sa visinom i brzinom rasta njihovih roditelja.
Rano detinjstvo predstavlja najvažnije godine razvoja u životu svake osobe i ima značajan uticaj na njegovu životnu sudbinu.
Socijalne determinante, to jest roditelji i okruženje kome su deca izložena, mogu uticati na njihov dugoročni razvoj na različite načine i uvek deluju zajedno. Najveći broj ljudi investira ne samo u fizički razvoj dece već i u izgradnju odnosa i veština koje omogućavaju bezbedan život.
Razvoj i usvajanje jezika
Danas se zna da neandertalce ništa nije sprečavalo da razviju sposobnost govora. Mogli su da izgovore samoglasnike „a”, „i”, „u”, što znači da su imali slične artikulacione sposobnosti kao i homo sapijens. Međutim, prema različitim studijama, čini se da se pomak dogodio samo ovom drugom. Savremeni jezik ljudi razlikuje se od svih ostalih načina komunikacije svojom osobinom dvostruke artikulacije, odnosno kombinovanjem suglasnika i samoglasnika koji sami po sebi nemaju značenje, ali omogućavaju stvaranje neograničenog broja smislenih reči i rečenica, smataju antropolozi i lingvisti. Upravo je sposobnost organizovanog mišljenja omogućila dvostruko artikulisani jezik, o čemu u knjizi Opšta lingvistika izdatoj 2025. godine piše profesorka lingvistike na Beogradskom univerzitetu Tijana Ašić.
Spontani govor deteta nastaje kada s jedne strane neuroni koji iz mozga donose signale, tj. komande, upravljaju funkcijom glasnih žica, grla, mekog nepca, jezika i usana, a s druge strane nervne ćelije koje izlaze iz mišića usta, grla, glasnih žica, jezika itd. prenose signale mozgu. Jasno je da mozak mora dostići određenu zrelost da bi dete tečno progovorilo.
Isto tako, proizvedeni zvuci koji dolaze do uva bivaju preko nervnih ćelija uva preneti do mozga. Zahvaljujući toj povratnoj sprezi, dete prilagođava zvuke koje sámo proizvodi i onda ih upoređuje sa zvucima i rečima koje čuje od ljudi iz svoje okoline. Usvajanje jezika ne može se svesti na memorisanje nečega što je dete čulo u svojoj okolini jer je suštinski stvaralački proces. To je moguće zato što se svi rađamo biološki opremljeni mehanizmom za konstruisanje gramatika, što Noam Čomski naziva mehanizam za usvajanje jezika, a to su principi univerzalne gramatike, koja je zajednička svim jezicima. Ovi principi se mogu smatrati otelotvorenjem prirodnog jezičkog instinkta i predstavljaju opšte uslove za oblikovanje gramatika svakog postojećeg jezika sa otvorenim parametrima, tj. različitim mogućnostima čije se vrednosti fiksiraju polazeći od jezičkog iskustva. U univerzalnu gramatiku spada, između ostalih, struktura sintagmi (gramatičkih konstrukcija tipa ukusna torta, zidanje mosta), postojanje upitnih reči (da li) i oblika za negiranje rečenica. O gramatičkom razvitku jezika možemo govoriti počev od kraja prve godine života. Dete najpre pokušava da govori koristeći jednu reč (nema, još, pa-pa, da-da, ajde, am). U ovom stadijumu „holofraze”, koji traje nekad i do druge godine, jezička eksplozija ide u paru sa razvojem intelektualnih i psihičkih sposobnosti.
