Nenad Gugl: Život je lavirint

Gost narednog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Nenad Gugl, pisac, profesor i i predavač, čovek koji godinama povezuje književnost, obrazovanje i životne vrednosti na jedinstven i autentičan način.

Veoma su tražene njegove knjige „Umro sam u petak“, „Velelepota sekunde“ i „Živeo sam hiljadu godina“, koji istražuju ljudsku prirodu, duhovnost i transformaciju, ali je prepoznatljiv i po programu „Plavi dijamant“ za korporativni razvoj i sportiste, gde pomaže ljudima da promene perspektivu i ostvare ciljeve.

U podkastu će biti reči o pisanju, snazi reči, ali i o pitanjima koji se tiču svakoga od nas – ko smo, kuda idemo, i kako da ostanemo ljudi u vremenu brzine i površnosti.

Mnogi se pitaju da li je „izmislio” prezime Gugl i da li je povezan sa najvećim svetskim pretraživačem na internetu?

– Povezan sam sa pretraživačem onlajn, samo kada ga koristim. To prezime je po nekoj porodičnoj priči, za koju ne znam koliko je tačna, jer su svi dokazi nestali u Prvom svetskom ratu, inostrano. Neki moj čukun deda je došao verovatno iz Flandrije i bio je saobraćajni inženjer, radio je na pruzi Orjent-ekspres, ostao je u Beogradu, a jedna Beograđanka ga je osvojila i tako smo mi ostali u Srbiji.

A zna se da su Srbi zavetni narod. I da ko prihvati zavet - on se upisuje u Srbe. Imamo mnogo takvih primera, tu su i Đorđe Vajfert i Arčibal Rajs… Ja sam vrlo ponosan i na svoj identitet i na naše srpsko, ne mogu samo da kažem poreklo, ali na taj kulturni identitet pre svega. Budući da sam radio u školi 14 godina, spasao sam se svih tih nadimaka zbog svog prezimena, jer je moje prezime zapravo bilo najbolji nadimak, tako da je spasilo u tom smislu. Bilo je takvih situacija da su kolege mislile da je to nadimak koji su mi đaci dali, pa kada čuju druge kolege da me tako zovu, onda protestuju u smislu da nije u redu da tako zovemo kolegu – istakao je Gugl.

Njegov stav je da svako treba da ima svoj recept za srećan život, jer je šef kuhinje, treba da pravi svoje jelo i mora da ima neki recept, ali ne postoje opšti recepti za sve.

– Zna se u toj kuhinji na koliko stepeni se stavlja testo, to važi za sve, ali kakvo je testo, to se pojedinačno određuje. Moj recept za srećan život je prožimanje sa sobom, sa drugim ljudima, sa svetom oko sebe i sa bogom. Kako se koristi srce? Tako što voliš svoj posao, a onda voliš drugog čoveka, voliš i sebe naravno, tako što imaš strpljenja, tako što nećeš da poludiš kad te neko iznervira, to sve srce kontroliše. Pa onda kad krenemo da koristimo um, odjednom zaključuješ, pa ti neko nešto kaže, pa ti nadogradiš. To je srećan život skroz. Pa onda taj duh, recimo građenje tog mosta prema metafizici, prema bogu, kroz molitvu, kroz post, tu se otkriva jedan potpuno novi svet, a kad čovek to shvati, sve je drugačije. I ovaj grad je drugačiji, drvo je drugačije, razgovori su drugačiji, jer čovek shvata da postoji još jedna dimenzija. Tako da je za mene lično to recept za srećan život, a iz toga sada proizilazi ono na drugom nivou - porodica, prijatelji, trud, rad da nešto uspeš, da pomogneš drugom, da daš doprinos i tako dalje. To je sve sreća – pojasnio je Gugl.

Podsetio je na reči Duška Radovića koji je govorio da svima želi svakodnevno, svakog dana najobičnija čuda.

– Da vam neko skuva kafu, da vas pozove stari prijatelj, da nađete ključeve na mestu gde ih tražite. Tako kaže Duško Radović. On kaže da su to čuda na neki način. Dakle, to je ta fascinacija, to je oneobičavanje. Jer zaista stvari su vrlo neobične. Dakle, nije taj cvet koji ja vidim običan. Helen Miler koja je izgubila svoj vid je slušala razgovor svoje dve prijateljice koje su šetale po šumi i pitala ih je kako je bilo. One su rekle da nije bilo ništa specijalno, obično. Ona se naljutila na njih jer njoj nije bilo moguće da vidi. Ona kaže: „Šta bih ja dala da mogu da vidim lice svoje prijateljice, da mogu da vidim drvo, da mogu da vidim nebo”. Mi na to zaboravljamo. Bogatstvo srca je da na to ne zaboravimo – naglasio je Gugl.

Ako gledamo na to da je život lavirint, kako možemo da budemo mudri u njemu?

–Borhes je imao tu izuzetnu metaforu i bio je u pravu - život jeste lavirint. Kome od nas se nije dogodilo da udari zid slepe ulice, da ima krizu samopouzdanja, da ima paniku zbog neke neizvesnosti koja ga očekuje, pa svima se to dogodilo, a to je u stvari lice lavirinta. Međutim, Borhes kaže da postoji plan lavirinta. Ali ako imaš plan lavirinta, ti onda nemaš problem sa udaranjem glavom o zid i tako dalje, nemaš problem sa slepim ulicama, sa ćorsokacima. Pitanje je sada kako doći do tog plana lavirinta, a to je upravo zapisano u najvećim, svetskim knjigama. Mi nismo prva generacija koja živi. Ovo je 21. vek. A recimo, 2000 godina pre Hrista, znači da kažemo pre 4000 godina, od tada datira najstarije zapisano književno delo „Ep o Gilgamešu”. A dovoljna je i Biblija po mom mišljenju - tu je plan lavirinta. Čovek može da čita i Šekspira i Dostojevskog i Šilera i Njegoša i Nikolaja i

tu se nalaze planovi, ali mi možda nemamo ceo plan lavirinta odjednom ali hajde makar da u životnom kvartu trenutno gde se nalazim mogu da vidim gde se ulice seku – rekao je Gugl.

On smatra da je važno da čovek mora da zna šta hoće.

– U „Alisi u zemlji čuda”, kada Alisa dođe na raskrsnicu, mačka je pita gde ide. Ona je pita: „Da li da skrenem levo ili desno?” Mačka joj kaže: „A gde si se zaputila?” Ona odgovara da ne zna.... U tom slučaju - onda ti je svejedno. Moraš da znaš gde ideš. Kada čovek stvara bilo šta, da li je to da pravi kuću, da li je to da putuje na more - prvi proces stvaranja je u umu. Znači ako putujem na more, prvo moram sve da osmislim. U koliko sati krećemo, da li doručkujemo pre nego što izađemo iz stana ili negde usput, gde sipam gorivo, gde pravimo pauzu… Vi prvo sve to u svom umu stvorite i onda ostvarujete. Tako da je to prva stvar. Druga stvar jeste disciplina. Znači, držati se plana, jer vi kad napravite sada u svojoj glavi plan, vi ga napišete. Recimo, pravimo kuću, mi napravimo sada plan i nacrtamo ga. Onda ide disciplina da se ta kuća napravi. Disiplina je cena kojom se plaća ova vizija. Vi možete u viziji koristiti maštu, i potrebno je, i neophodno je. Mašta je bitnija od znanja. A šta je tragedija? Nije tragedija propustiti paradigmu, tragedija je kada čovek ne koristi srce u svom životu, ili da ne koristi svoj um, ili da ne koristi svoju fizičku snagu, ili da ne koristi svoj duh, jer ti imaš sve to i onda imaš i odgovornost prema tome – kaže Gugl.