Slavski običaji pred Litvancima
Uz sveće, pogaču i ikone u Kaunusu je prikazan i film „Krst od krvi” o stradanju Kozarčana u Norveškoj, u Drugom svetskom ratu
Kada su gosti, u svečanim odelima počeli pristizati u Belu galeriju, u litvanskom gradu Kaunasu, studentkinje Anastasija Suhonickaja i Elizabeta Goluškova svirale su, na flauti i klaviru, čuvenu srpsku kompoziciju „Marš na Drinu”.
Osim divne pesme, Litvanci, gosti na ovoj svečanosti imali su priliku da upoznaju i tradiciju, kulturu i običaje srpskog naroda, posebno kozarskog kraja.
Domaćini, Simo Brdar iz Kozarske Dubice, istoričar, književnik, scenarista i reditelj dokumentarnih filmova i njegova supruga Karina, glumica i profesorka na Filmskoj akademiji u Kaunasu, srdačno su ih dočekivali, pored slavske sveće, pogače i ikone Svetog Ignjatija Stolpnika. To je krsna slava Brdara u Potkozarju, u selu Gornja Dragotinja. U ovom mestu, sa statusom kneževine, svakog leta bira se dragotinjski knez i oživljavaju drevni narodni običaji. Karina i Simo odlučili su da to bogatstvo Litvancima približe na razumljiv način.
Ovo umetničko veče u Kaunasu nazvano je „Trag u kamenu i vremenu”. Osim slavskih običaja, prikazan je i film „Krst od krvi” o stradanju Kozarčana u Norveškoj, u Drugom svetskom ratu, i pročitan deo Simine zavičajne priče „Vođe počiva Čovak”.
Kada su gosti posedali na mesta ukrašena tkanicama i kozaračkim vezom, Karina je govorila priču o Čovaku: „U Dragotinji je svako zaradio svoj nadimak, tako i Čovak. Po ovom nadimku svi su ga poznavali, a po krštenom imenu, ama baš niko. Svaka njegova priča i rečenica počinjala je ovako:„čovak fakat, na priliku, pošao ja,” i govori kud je pošao, „čovak fakat, na priliku, sretnem ja...”
Simo Brdar je podsetio da su „države i gradovi, uklesani su u stene i ozidane kamenom. Najveći deo ljudske civilizacije ostavio je tragove na kamenu i u kamenu. Naši preci su verovali da se duša naša krije u kamenu.”
Filmom „Krst od krvi” Brdar je rasvetlio misteriju na severu Norveške, na steni u Saltdalu, gde je krvlju logoraša Miloša Banjca iz dubičkog sela Klekovci njegov brat Marjan, krajem Drugog svetskog rata, nacrtao krst. Od tada, Norvežani crvenom bojom obnavljaju ovaj krst i čuvaju uspomenu na logoraša kojem decenijama nisu znali ni ime ni poreklo. Braću Banjce iz Klekovaca ustaše su 1943. godine odvele u jedan od najsurovijih nemačkih logora u Norveškoj.
