U današnjoj eri buke i nervoze bolje se čuje šapat
Vladanje slikarskom tehnikom je kao vladanje muzičkim instrumentom, traži pripremu i dobrog štimera, kaže akademski slikar Predrag Peđa Milošević
Postavka „Tragom Alefa” kojom majstor slikarstva Predrag Peđa Milošević obeležava 40 godina rada, a koja je upriličena u Galeriji RTS u Beogradu i traje do 30. januara, poklonike umetnosti intrigira osobenim umetničkim izrazom. Kroz rafinisanu paletu i promišljene kompozicije, umetnik gradi atmosferu koja istovremeno umiruje i provocira, otvarajući mogućnost da se u trenutku gledanja zaustavimo, utišamo i vidimo dublje. Prateći tragove starih majstora Miloševićevo slikarstvo zasniva se na suptilnom balansu između figuracije i meditativne apstrakcije, gde svaki motiv deluje kao trag misaonog procesa, a svaka površina nosi slojeve promišljanja o čoveku, vremenu i duhovnom iskustvu. Borhesov Alef, ta tačka u kojoj je sažeta suština svega je putokaz koji sledi. Kako intuicija utiče na njegov kreativni proces, suptilni Predrag Milošević objašnjava za „Politiku”:
– Oduvek je moj lični izraz bio pod okriljem intuicije. Ako bi neki element slike bio previše racionalan, intuicija bi vodila njegovoj prepravci ili novom izvođenju. U slikarstvu su materijalna sredstva izražavanja važna zato što upravo ona prenose emociju, a ona prenose i suštinski sadržaj slike van prepoznatljivih elemenata. Vladanje slikarskom tehnikom je kao vladanje muzičkim instrumentom, traži pripremu i dobrog štimera.
Miloševićev opus na ovoj izložbi donosi slike koje pulsiraju tihim intenzitetom: kao da izviru iz prostora između reči i svetlosti. Kako uspeva da postignete balans između tehnike i poetike u svojim delima, objašnjava:
–Izložba „Tragom Alefa” pokazuje moja estetska kretanja i tiha zrenja mog poetskog bića. Pored različitih tehnika prisutna je i raznolikost bavljenja za mene važnim temama. Odrastao sam i formirao se intezivno čitajući knjige, a živim već dugo i u digitalnoj eri koja takođe ima uticaj na moj rad. Kao i na sve nas, velika dela i velike ideje su imale presudan uticaj, a lična osećajnost i delom veština konačno oblikuju moje slikarstvo. Da li se slikarskim jezikom može filozofirati, da može. Od moći uvida, oštrine uma, ali i „H“(iks) faktora zavisi i čitanje slike.
Ako na slici, dodaje naš sagovornik, citiram određenu poetsku sliku ne dajem samo omaž prethodnicima već unosim njihove kodove u nova očitavanja. Umetnika koji je pre mene stvorio poetsku sliku jasnu do simbola, do niti suštine, moram pomenuti, okrznuti pa i citirati i tako nastaviti te niti uplićući ih u sopstvene slike.
–U današnjoj eri buke i nervoze bolje se čuje šapat i frekvencije niskog talasnog opsega, manjeg su rasipanja, preciznije i traže veću pažnju. Ovo je mogući zaključak posmatrača stručnjaka iz oblasti mehanike fluida, a lično mislim da umetnička osetljivost čini da se lični izraz prilagođava najpogodnijim sredstvima. U ovom delu sveta i u današnjem vremenu koristim ova sredstva i sliku. U nekoj drugoj sredini i epohi bilo bi drugačije. Umetnik sam koji sledi nasleđe evropske civilizacije. Moja slika traži predznanja, ili bolje rečeno prethodna iskustva. Slikajući ne saopštavam istinu ili saznanja, ali se u nekoj formi oblika, detalju ili nanosu boje ipak može otkriti to neizrecivo, konstatuje Milošević i dodaje:
Zavisim od svetlosti kao i sav živi svet. Zavisim i od reči, od metafizičkog i neizrecivog sadržaja tih reči koji najčešće izražavamo umetnošću. Oblici, boje, potezi četkice, gustina boje, tekstura podloge, … postaju slika koja verovatno dopire do dela mozga koji to može da artikuliše. Sliku kao i stajanje ispred slike ne mogu zameniti nečiji opisi rečima. Ispred slike osetimo vibrato, a ispred reprodukcije taj osećaj skoro da ne postoji.
Kako njegova umetnost odražava ili komentariše savremeno društvo? Koje emocije ili raspoloženja želi da prenesete publici kroz svoje slike, Milošević veli:
–Danas veliki deo moderne umetnosti uznemirava samo naše oko i na kratko intelekt, ali ne uspeva da zaokupi um i dušu. Živim i stvaram u eri kraja „izama”, pa čak i sa prefiksom post iscrpljuju se termini, ali i razumevanje ovoga u čemu sam. Estetičari i istoričari umetnosti vijugavim dijagonalama traže vezu i izvorišta umetničkog dela sa pravcima i školama u bližoj ili daljoj prošlosti i u tome ne greše. Danas greše smatrajući da lepota u umetnosti nema značajnu dubinu, da su potrebni potresi radi izazivanja ozbiljnijeg estetskog doživljaja, katarze... Da, ružno i neprijatno izaziva potres i u određenoj meri potrebni su za stvaranje harmonije, svetlo iz tame najjače sija.
Vrhunska umetnička dela, smatra Milošević, imaju skoro uvek otežanu percepciju. Traže prepoznavanje konteksta i nova izoštravanja, a na to nismo uvek spremni. Olako se nešto negira i ruži, dok otkriti lepo i afirmisati ga traži veliki napor. Izazivanje na taj „napor” je pobuna protiv tiranije modnih šablona po svaku cenu. Antički svet je odlično vladao vajanjem i livenjem, ali nisu otiskivali kalupe sa ljudskog tela ma koliko ono bilo lepo. Znali su da je u vajanju, toj metafizičkoj potrazi, suština lepote, harmonije i magičnog. Oduvek smo spremniji da više verujemo kreaciji mašte nego realnom prikazu. U toj potrebi za imaginacijom se nalaze tumačenja i odgovori na moje svetlosne zapise.
