Narodnjaci, čuvajte se!
Brojka od 8.000 posetilaca dobrano bi ozarila lica organizatora fudbalskih utakmica ili političkih skupova, a posebno koncerata – biću slobodan – neumetničke muzike koji se najčešće održavaju u Beogradskoj areni
Prvog dana nove godine, drugi put zaredom, maestro Bojan Suđić sa Srpskom filharmonijom prestonici priređuje sjajan doživljaj u renoviranoj dvorani Sava centra. Novinska vest bi glasila da su na dvosatnom repertoaru, osmišljenom kao praznično putovanje oko sveta, bila dela popularne klasične muzike, kompozicije velikana kao što su Štraus, Rosini, Bize, Čajkovski, Hačaturijan i Borodin, naših Hristića i Ivanovića, ali da se, zatim, u narednom delu programa, vrlo vešto i gotovo prirodno uklopljeno, našlo mesta za simfonijski obrađenu muziku dalekih delova zemaljskog šara: Argentine, Meksika, Brazila i Kariba. No, tu muzičkim bravurama nije bio kraj: sledio je vrhunac u kom je glavna rola bila namenjena srpskoj muzici, kako etno-muzici, uz nezaobilaznu harmoniku, gusle i frulu, tako i popularnoj muzici oličenoj u pesmama koje pevušimo svakodnevno. Kad je o tom poslednjem delu koncerta i o našoj muzici reč, uz pitanje mogu li se zamisliti jedna bez druge, naravno da se na sceni, pod punim svetlom reflektora i dugotrajnim aplauzom kao posledicom emocija koje je izazvala, našla i romska muzika, sudbinski povezana sa srpskom, jer, kako nam Džoni Štulić odavno otpeva: „Mi smo ljudi Cigani, sudbinom prokleti...”
U novinskoj vesti bi se još salvama pohvala pisalo o bravuroznom maestru Suđiću, koji svu tu silu izvođača na sceni, instrumenata, melodija, harmonija, zvukova i ritmova drži pod neverovatnom kontrolom i postiže upravo ono što su, stvarajući ih, na umu imali pobrojani i nepobrojani kompozitori. Verovatno čak i više. Možda bi najbolji dokaz za navedeno bilo da se, u za to predviđenim taktovima, celom dvoranom kristalno jasno rasprostirao tihi zvuk sićušnog triangla.
Internacionalizam i kosmopolitizam
Novinar koji piše o koncertu bi, bez ikakve sumnje, hvalospevima komentarisao soliste: Bojanu Peković na guslama, Nedu Nikolić na fruli, Dejana Jovanovića na harmonici, izvanredne tenore Dušana Svilara i Sinišu Raduna, koji su srpskoj umetničkoj muzici na ponos, kao, uostalom, i samog maestra Suđića, koji nije oklevao da im se u neponovljivim arijama uspešno pridruži, te Zejnu i njenu desetogodišnju ćerku Kjaru, o čijem pevanju najbolje svedoče suze mnogih iz publike, ali i iz orkestra. I na kraju, kada je o orkestru reč, novinar ne bi propustio da napiše kako ga čine vrhunski muzičari uvežbani do savršenstva, koji, stoga, na sceni naprosto rečeno uživaju, koji muziku duboko i do tančina osećaju s nesumnjivom sposobnošću da to osećanje, kroz briljantno izvođenje, prenesu na slušaoce. Ne bi propustio da napiše da je to sastav koji sa dirigentom i publikom diše kao jedan.
Uz konstataciju da su tog 1. januara 2026. bila rasprodata dva koncerta, predvečernji i večernji, da im je ukupno prisustvovalo oko 8.000 ljudi, novinski članak bio bi priveden kraju. Međutim, baš s ovom na prvi pogled sporednom vešću, moj tekst počinje.
Svečana dvorana Kolarčeve zadužbine, kao što znamo, ima oko 800 mesta, što će reći da je Suđićeva publika nahrlila u Sava centar u broju koji bi je desetostruko dupke popunio.
Štaviše, brojka od 8.000 posetilaca dobrano bi ozarila lica organizatora današnjih fudbalskih utakmica ili političkih skupova, a posebno koncerata – biću slobodan – neumetničke muzike koji se najčešće održavaju u Beogradskoj areni. U vezi sa ovim poslednjim ne treba izgubiti iz vida svu propagandnu mašineriju koja ih prati, bilborde na kojima su reklamirani po celom gradu i promociju u gotovo svim elektronskim medijima, a što konkretno ima kao posledicu to da smo prinuđeni da kojekakve banalne refrene slušamo u javnom prostoru nekoliko puta dnevno. Ništa od toga maestro Suđić i Srpska filharmonija nisu imali na raspolaganju.
Dakle, ponosili se mi time ili ne, naša prestonica je decenijama unazad, žargonski rečeno: otkako su „pobedili narodnjaci”, gradila svoj imidž upravo na, da je opet nazovem, neumetničkoj muzici i svemu što je prati. Opisana posećenost kao vrhunsko kladioničarsko iznenađenje, skupa s činjenicama o kvalitetu izvođenja i okolnosti da Suđićev koncert izvesno prerasta u ozbiljnu tradiciju, sada, izgleda, počinju ozbiljno da prete tom i takvom imidžu.
Zvučaće neobično, ali glavni adut za navedeni poduhvat i, naravno, uspeh u njemu, suprotno od prethodnih izgubljenih bitaka urbanog zvuka oličenog u džezu ili roku, krije se sada u jednoj finoj razlici koju je Aristotelovim metodom svojevremeno suptilno prepoznao najveći srpski filosof, prof. Mihailo Đurić. Da kuriozitet bude veći, do ovog saznanja on je došao upravo u vreme kada su pomenuti narodnjaci slavodobitno pobeđivali u svojim bitkama po krcatim stadionima i zadimljenim sportskim halama, a koje se, opet, nekim čudom ili možda usled zle namere, sasvim podudara s vremenom u kome je on, zbog takvih filosofskih i drugih otkrića duha, od strane komunističke jugoslovenske vlasti bio odstranjen s fakultetske nastave, svakovrsno progonjen i na kraju osuđen na dvogodišnju robiju.
Dakle, uvaženi prof. Đurić pisao je o razlici između, s jedne strane, internacionalizma – u kome se, uz grubo i potpuno nipodaštavanje sopstvenih dostignuća i kreacije drugih „naprednijih” naroda, njihove „mode i parole”, kako ih nazva Crnjanski, prihvataju i usvajaju bez ikakve rezerve i promišljanja; i, s druge strane, kosmopolitizma, u kome, kao u načinu komunikacije i kulturnom obrascu, učestvuju svi kreativni ljudi i narodi dobre volje i namere koji, poštujući svoje i, na prvom mestu, doprinoseći njegovom stvaranju, ujedno učestvuju u sveukupnoj ljudskoj kulturi ili – kako bi to profesor učenije formulisao – logosu.
Frule i gusle posle Rosinija
Opisana identitetska distinkcija, nije teško zaključiti, čini bit Suđićevog koncerta, skupa s prelepim ćiriličnim logom Srpske filharmonije, po kome je prepoznatljiva u celom svetu. Identiteta radi, takođe, ovaj izvanredni koncert započet je bečkim valcerima, tačno s mesta s kog je pre 112 godina vojska zemlje iz kojih potiču surovo i bez milosti bombardovala civilni Beograd, tada s druge strane reke Save. Kako će, stoga, posle Rosinijevih arija zazvučati frula i gusle uz naše izvorno narodno pevanje? Ponosito! Izvanredno!
Kako će se nakon Borodinovog „Kneza Igora” u program uklopiti „Pjesmo moja”? Još i bolje!
Hoće li „Đurđevdan” zasmetati Čajkovskom, Hristićeva „Grlica” Hačaturijanovoj „Igri mačevima”? Nimalo!
I na kraju, opet taj, da se našalim: bombarder Štraus, ali sada nasuprot Biničkom, agone koji za heraklitovsku posledicu imaju da koncert započne „Na lepom plavom Dunavu”, a završi se onako kako se u logosu kosmopolitski jedino može i mora: „Maršom na Drinu”. Trijumfalno!
Dobijena bitka ne znači dobijeni rat, o čemu je pisao veliki Sun Cu, i zato: narodnjaci, čuvajte se!
