Naj­vi­ša od­lič­ja i naj­ve­ća tu­ga ze­mljo­rad­ni­ka iz Se­ni­šta

Ko bi slu­tio da će mu­ško de­te ko­me su da­li ime Bog­dan, ro­đe­no 1889. u si­ro­ma­šnoj ku­ći Ili­je i Le­po­sa­ve Lju­bo­je­vić, u za­ba­če­nom zla­ti­bor­skom se­lu Se­ni­šta (u ta­da­šnjoj dra­glič­koj op­šti­ni), po­sta­ti ju­nak u Ve­li­kom ra­tu, oven­čan naj­vi­šim or­de­njem... Ni­ko u ovim br­di­ma, jer od si­ro­ma­ha i skrom­nih ze­mljo­rad­ni­ka naj­ve­ći ži­vot­ni pod­vi­zi uglav­nom ni­su oče­ki­va­ni. Sud­bi­na je, ipak, hte­la da se Bog­dan Lju­bo­je­vić na­da­le­ko pro­ču­je po hra­bro­sti i u rod­nim Se­ni­šti­ma osta­ne traj­no upam­ćen.

Kao mlad ze­mljo­rad­nik (već ta­da ože­njen Mi­li­com s ko­jom je imao si­na Mi­lo­mi­ra) oda­zvao se po­zi­vu otadž­bi­ne da ode u Bal­kan­ske ra­to­ve, a za­tim i u Pr­vi svet­ski rat. Bo­rio se Bog­dan u sa­sta­vu 4. če­te 3. ba­ta­ljo­na Pe­tog pe­ša­dij­skog pu­ka is­ka­zu­ju­ći hra­brost na svim bo­ji­šti­ma, gde je ste­kao čin ka­pla­ra.

Bli­ži­la se je­sen 1916. go­di­ne ka­da su se spre­ma­le kr­va­ve bor­be na te­ško pri­stu­pač­nom Kaj­mak­ča­la­nu. Pe­ti puk je tu, pre­ma stra­te­gi­ji za osva­ja­nje moć­nih utvr­đe­nja ko­man­dan­ta Drin­ske di­vi­zi­je pu­kov­ni­ka Kr­sta Smi­lja­ni­ća, do­bio za­da­tak da na­stu­pa le­vim sek­to­rom fron­ta i glav­ne uda­re usme­ri pre­ma Ko­čo­be­ji i Flo­ki.

Ka­ko o to­me u „Bi­o­graf­skom lek­si­ko­nu Zla­ti­bo­ra” pi­še Mi­li­sav R. Đe­nić, kod te­škog pla­nin­skog uspo­na srp­ski rat­ni­ci su 18. sep­tem­bra 1916. u sil­nom ju­ri­šu pre­šli ži­ča­na utvr­đe­nja i upa­li u bu­gar­ske ro­vo­ve.

„Me­đu pr­vi­ma na­stu­pao je re­zer­vni pe­ša­dij­ski ka­plar Bog­dan Lju­bo­je­vić. Za is­ka­za­no ju­na­štvo, stal­no iz­la­ga­nje smrt­nim opa­sno­sti­ma i ogro­man do­pri­nos po­be­da­ma na po­me­nu­tim po­lo­ža­ji­ma Kaj­mak­ča­la­na od­li­ko­van je vred­nim fran­cu­skim or­de­nom”, be­le­ži Đe­nić u Lju­bo­je­vi­će­voj bi­o­gra­fi­ji.

Osta­lo je i zva­nič­no rat­no sve­do­če­nje o to­me. U ak­tu ko­man­dan­ta Drin­ske di­vi­zi­je br. 20.892 od 23. mar­ta 1917. pi­še: „Vr­hov­ni ko­man­dant Nj. k. vi­so­čan­stvo pre­sto­lo­na­sled­nik do­bio je od fran­cu­ske Vr­hov­ne ko­man­de iz­ve­stan broj od­lič­ja i na osno­vu pred­lo­ga pret­po­sta­vlje­nih sta­re­ši­na od­li­ko­vao je Rat­nim kr­stom sa zlat­nom zve­zdom ka­pla­ra iz re­zer­ve 4. če­te 3. ba­ta­ljo­na Pe­tog pe­ša­dij­skog pu­ka Bog­da­na I. Lju­bo­je­vi­ća za uči­nje­na de­la. Da­na 18. sep­tem­bra pri na­pa­du i ju­ri­šu na po­lo­žaj Ko­če­bej po­ka­zao se ve­o­ma hra­bar i od­va­žan i uče­stvo­vao je pri za­u­zi­ma­nju jed­ne brd­ske br­zo­met­ne ba­te­ri­je ne­pri­ja­telj­ske na po­lo­ža­ju Ko­čo­bej. Na Flo­ki je no­ću po ki­ši i ma­gli vr­šio bli­ska iz­vi­đa­nja ne­pri­ja­telj­skih ro­vo­va i tom pri­li­kom ba­cio u rov ne­ko­li­ko bom­bi. Ovo je uči­nio svo­je­volj­no, i to ova iz­vi­đa­nja vi­še pu­ta vr­šio u naj­te­žim pri­li­ka­ma”.

Vi­še­go­di­šnja rat­na hra­brost do­ne­la je ovom rat­ni­ku i vi­so­ko srp­sko od­lič­je, Sre­br­ni or­den Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde s ma­če­vi­ma. S po­no­som je Bog­dan ste­če­na od­li­ko­va­nja no­sio.

Ali ka­da se po­sle za­vr­še­nog ra­ta vra­tio ku­ći u Se­ni­šta, ume­sto sre­će i pri­zna­nja do­če­ka­la ga je naj­ve­ća tu­ga. U rat­nim stra­da­nji­ma umro mu je je­di­ni sin Mi­lo­mir, kao i oba ro­di­te­lja, otac Ili­ja i maj­ka Le­po­sa­va. Sjaj Bog­da­no­vih od­lič­ja po­mra­čen je tra­ge­di­jom nje­go­ve po­ro­di­ce.

Po­tom ga je ži­vot, une­sre­će­nog, vo­dio svo­jim sta­za­ma. Na ima­nju se ode­lio od bra­ta i tu ostao da ži­vi sa su­pru­gom Mi­li­com. Sna­gu je gu­bio i po­su­stao ubr­zo za­tim: se­dam go­di­na ra­to­va­nja u su­ro­vim vre­men­skim uslo­vi­ma, na­por­nih bor­bi i mar­še­va, spa­va­nja pod ve­drim ne­bom i u mo­krim ro­vo­vi­ma osta­vi­lo je traj­ne po­sle­di­ce po Bog­da­no­vo zdra­vlje. A i kuć­na ža­lost po za­vr­šet­ku ra­ta svo­jim te­re­tom se sva­li­la na nje­ga.

Ta če­sta po­bo­lje­va­nja rat­nog ju­na­ka Bog­da­na Lju­bo­je­vi­ća pre­ki­da pre­ra­na smrt 1929. go­di­ne.