Kumanica, manastir na granici svetova

Između strmih stena kanjona Lima, tu gde se reka probija kroz kamen kao molitva kroz tišinu, ugnezdio se uz stenu manastir Kumanica. Skriven od pogleda, ovaj hram na poslednjim metrima teritorije Republike Srbije, konačno je spojen s ostatkom države.

Do nedavno jedini put za meštane udaljenih sjeničkih sela Bare, Visočka, Vrbnica, pa sve do manastira Kumanica na samoj granici s Crnom Gorom, bio je izlokani zemljani trag. Pre dve godine asfaltirano je nedostajućih 16 kilometara, pa kako kaže iguman manastira otac Nikolaj: „Meštani više ne mogu da kažu da je put razlog što nisu došli na bogosluženja.”

– Svakog dana se služi liturgija. Došla sam ovde 2006. godine i samo kada je otac od korone bio bolestan nije služena – rekla nam je mati Gavrila.

Podsetila se kako je bilo sa starim putem: koliko god da su ga nasipali i radili propuste, voda bi ga svaki put odnela.

– Slava Bogu na svemu, i onome ko je dozvolio i ko je uradio put, da ih Gospod nagradi – zahvalna je monahinja, a i mi jer smo se strmim krivinama, iznenađujuće dobro urađenom saobraćajnicom, s Pešteri bez problema spustili u dolinu Lima, dok je magla još grlila stene.

Istorija u kamenu

Od sela Bare do manastira Kumanica, nalazi se desetak srpskih sela čiji meštani zavise od puta Bare–Kumanica. Po rečima našeg vodiča Adnana Sinanovića, uposlenika Turističke organizacije Sjenica, ova saobraćajnica je nedosanjani san mnogim generacijama. Kada je asfalt stigao do sela Vrbnice, meštani su navijali da se produži i do svetinje u njihovom ataru koja ih je na ovim prostorima i održala.

Od našeg vodiča smo saznali da Kumanica predstavlja važno mesto hodočašća i okupljanja vernika. Svake godine, 26. jula, na Sabor Svetog Arhangela Gavrila, manastirsku slavu, sjati se oko svetinje više od 10.000 ljudi. Među posetiocima bude pripadnika različitih veroispovesti.

Manastir je pod zaštitom države, kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Podignut u 13. veku, u vreme kada je srpska država tek uzimala maha, bio je duhovno utočište i simbol vere u nemirnim vremenima. Prvo pisano svedočanstvo o njemu datira iz 1514. godine, ali se veruje da je mnogo stariji. Zlatno doba Kumanice bilo je u drugoj polovini 16. i tokom 17. veka. Po rečima monahinje Gavrile, ovde je nekada bio značajan duhovni centar s oko 300 monaha. Bavili su se ovčarstvom, rukodeljem, pravili sveće.

U manastiru se čuvalo Kumaničko četvorojevanđelje. Ovaj značajni rukopis nastao je početkom 16. veka. Čuva se u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.

Manastir je opusteo u drugoj polovini 18. veka. Arhitekta Aleksandar Deroko došao je ovde 1926. godine i crtao ruševine crkve, kako bi bar njen lik ostao sačuvan od zaborava.

Onda je na red došao projekat pruge Beograd–Bar 1970. godine. Bilo je predviđeno da železničke šine prođu pravo preko zarušenih manastirskih zidova. Protiv ovog plana su, po rečima naših sagovornika, digli svoj glas vernici, meštani, istoričari i stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture i Narodnog muzeja u Prijepolju. Zahvaljujući njihovom upornom zalaganju, trasa je pomerena, i crkvište sačuvano.

Nakon višedecenijskog zapuštanja, hram je obnovljen i osvećen 12. novembra 2000. godine. Ponovo se zvono oglasilo iznad Lima.

Posle 25 godina zatičemo lepo uređen parking, ulaz kroz polukružnu kapiju kao da nas uvodi u neko davano prošlo vreme. Česma na kojoj smo se okrepili ukrašena je mozaikom. Mozaici su i na zidu dugačke nadstrešnice ispod koje posetioci mogu da sednu za sto i posluže se. Nas su monahinje dočekale s kosmetskim grožđem, vanilicama, kafom. Mati Gavrila je dan ranije stigla s Kosova i Metohije puna utisaka: „Ja sam još tamo.” Darove koje je donela s puta nesebično je podelila s gostima.

Otac Nikolaj, starešina manastira netremice je pratio radnike koji su u porti orezivali čemprese, vodeći računa da sve bude pod konac. Ljubazno nas je pozdravio i pozvao da se odmorimo i poslužimo pošto se poklonimo pred svetim moštima.

Svedočenje mati Gavrile

Ulazimo u malenu crkvu. Tišina nas je prigrlila. Prišli smo kivotu svetog Grigorija Kumaničkog. Dolaze ljudi, neki u suzama, neki u nadi, neki iz radoznalosti – pravoslavni, muslimani, katolici – ne pitajući ko je ko, već tražeći isceljenje, utehu, nadu. Kumanica ne deli, ona sabira.

Jedna žena je dodirnula drvo kivota i prošaptala: „Hvala ti.”

– Sve češće parovi, koji imaju problem s plodnošću, kada prođe post, dolaze u Kumanicu, gde im se čitaju molitve. Slepi ovde progledaju. To i vaš vodič može da posvedoči – kaže mati Gavrila.

Priča kako je i sama pre 20. godina došla u ovu svetinju da potraži sebi lek.

– Nemam razloga da krijem, svi mi možemo da budem bolesni, ja sam bila težak duševni bolesnik. Iz Užica sam dolazila svakog jutro vozom, koji je tada redovno saobraćao, i uveče se vraćala kući. Svaki sam dan bila kod moštiju. Počela sam u decembra, do Vaskrsa promena je već bila očigledna.

Most između vera

Kumanica je više od geografske tačke – ona je duhovni most. Između naroda, vera, vremena. Kao da je sam arhistratig Gavrilo, kome je manastir posvećen, raširio svoja krila nad ovim mestom, čuvajući ga od zaborava i deleći ga svima koji traže svetlost.

Na polasku monahinja nas je ispratila, od srca zagrlila. Nismo poneli ništa u rukama, ovde se ne prodaju suveniri, brojanice, melemi... Ali smo poneli mir. Vetar je nosio miris tamjana i lišća. Čuo se voz kako prolazi, po pruzi koja deli države, ali ne može da podeli veru. Kumanica je na granici – ali ne samo geografskoj. Ona je na granici između bola i isceljenja, između pitanja i odgovora, između čoveka i Boga.

Sveti Grigorije Kumanovački

Unutar hrama, u kivotu od drveta i vere, počivaju mošti Svetog Grigorija Kumaničkog. Njegovo poreklo je obavijeno mistikom – neki ga vezuju za Nemanjiće, drugi za narodnu svetost. Predanje kaže da je upravo on početkom 14. veka podigao ovu svetinju, a njegove mošti i danas počivaju u manastiru.

I to nije sve. Narod veruje da se u Kumanici krije još jedna tajna – da u njoj, duboko u tami oltara, možda počivaju i mošti Svetog Save, dok se na Vračaru, kako kažu, nalaze mošti nekog drugog sveca. Taj podatak nikada nije potvrđen, ali priča i dalje živi, prenošena s kolena na koleno. ANTRFILE

Voda za oči

Pročula se priča o manastirskoj vodi lekovitoj za oči.

– Nekada je ispod oltara tekla voda – lekovita. Danas je skrenuta, ali i dalje izvire u blizini, i ljudi je nose kao blagoslov – upućuje nas monahinja i konstatuje – Nemate sudova, imam jednu flašu, ako budem mogla ja ću isprazniti još – i dok to izgovori, zamače u kuhinju da donese. Vraća se s tri plastične flaše, ozarena lica.

– Izađete na kapiju. Javite se policiji da ne idete preko granice već na izvor, koji se nalazi čim prođete kroz podvožnjak. Nije daleko, možete peške – zaključuje mati Gavrila. Skeptični smo, ovdašnjim gorštacima je sve odmah tu. Međutim, izvor, s likom svete Petke, ugledasmo čim smo prošli ispod pruge.

Granični prelaz, po Sinanovićevim rečima, kod manastira u selu Vrbnica, pripada opštini Sjenica i nije zvanični granični prelaz, pa ga mogu koristiti samo meštani opštine Sjenica i Bijelog Polja.