Generacija za filmove

Prošlo je već trideset godina od velikog trijumfa naše reprezentacije u Atini 1995. Posle dugih godina sankcija i izolacije, ta zlatna medalja vratila je nadu jednoj zemlji i njenoj košarci. U toj priči, među brojnim vrhunskim asovima, u uspomenama fanova i ljubitelja sporta, jedno od najvažnijih je ime Žarka Paspalja.

Nekadašnji košarkaški biseri, kao u onoj Bajaginoj pesmi, odavno su rasuti po celom svetu: Divac, Kukoč, Rađa, Đorđević, Zdovc, Vranković, Danilović… Ali njihova karijera i dalje intrigira ne samo navijače, već i dokumentariste, umetnike, sociologe.

Sećanje na balkon

Do sada je snimljeno više dokumentarnih filmova o toj generaciji, ove godine dva su najznačajnija – srpski „Prvi šampionski balkon”, autora Gorana Anđelkovića i hrvatski koji nosi naziv „Izgubljeni drim tim” Jura Pavlovića. Prvi govori o dočeku košarkaša tadašnje SR Jugoslavije ispred Starog dvora i proslavi prve zlatne medalje posle sankcija, na skupštinskom balkonu koji je u kasnijim godinama, sve do danas, postao tradicija.

Drugi film je priča o Evrobasketu 1991. godine u Rimu i reprezentativnom državnom timu (tada SFRJ) koji je igrao i pobedio za državu koja je prestala da postoji tokom njihovog boravka na prvenstvu. U svakom od njih javlja se i Paspaljevo ime: reprezentativac, NBA igrač, evropski as, a danas ambasador i promoter ABA lige.

Žarko Paspalj, rođen u Pljevljima, danas živi na Vračaru, u Kičevskoj ulici, u kući prekoputa kafića u kojem ga svakodnevno zaustavljaju prolaznici i komšije. Svaki pozdrav uzvraća strpljivo i s osmehom.

„Život je čudo.”, kaže. Trideset godina je u ovom kraju. U Beograd je došao 1986, prvo u Novi Beograd, kao novopečeni igrač „Partizana”. Deset godina kasnije kupio je na Vračaru pola kuće, pa zatim i ostatak. Tri godine se bavio zidanjem i uređivanjem, a danas je ovo mesto postalo njegov mali centar sveta, jer je onaj veliki još kao košarkaš odavno proputovao.

U vreme pandemije virusa korona postao je vrhunski baštovan. U javnom dvorištu u Kičevskoj ulici, na prostoru koji je uređivao s komšijama, podigao je mali raj: biljke, travnjak, osvetljenje, ograde, čak i dva bazena za društvo. „To je meni bio zanimljiv projekat. Pomoglo mi je i zdravstveno, radili smo dve–tri godine, svaki dan nešto: zalivanje, farbanje, čišćenje, ručkovi, večere… Druženje na otvorenom još od od 2018, pa sve tamo do 2023. ovo je mesto baš živelo”, priča on.

Ukrali su nam pet medalja

Paspalj je igrač velike generacije koja je nastala nakon smele smene generacija koju je započeo Krešimir Ćosić kao selektor. Reprezentacija se podmladila na Evropskom prvenstvu u Atini 1987, gde je okosnicu tima činila buduća „zlatna generacija”: Dražen Petrović, Divac, Rađa, Paspalj, Đorđević, Vranković…

Igrao je u Grčkoj u najvećim rivalima – Olimpijakosu i Panatinaikosu – ali je i danas u Atini dočekan s ogromnim poštovanjem. „Svake godine idem, ljubav i respekt su neverovatni.” Dva puta je osvojio šampionat Grčke i ostavio neizbrisiv trag u tamošnjoj košarci.

Na pitanje ko bi pobedio na Olimpijadi u Barseloni 1992. – Srbija ili Hrvatska – samo odmahuje rukom: „To niko ne zna. I oni su bili mnogo jaki. Nama su, zbog sankcija, ukrali pet medalja pošteno rečeno. Toliko smo bili dominantni da bismo u sledećih pet godina uzeli četiri zlata i jedno srebro na Olimpijadi”, kaže on.

Na samom kraju karijere naišla je borba koja nije imala publiku, svetla arene ni transparente. Njegovo zdravlje postalo je teren na kojem je morao da igra najvažniji meč u životu. Prvi infarkt doživeo je u 35. godini, 2001, dok je bio još aktivan na sportskim terenima. „Teško je to bilo prepoznati. Neka mala snaga, ali nije to umor, nego nešto potpuno drugačije”, priseća se.

Desetak dana posle tih simptoma, u Grčkoj, nastupio je pravi srčani udar. Ugrađeni su mu brojni stentovi.

Iako mu je bilo strogo zabranjeno da se bavi sportom, vratio se terenu – i doživeo drugi infarkt.

„Tvrda glava”, priznaje, koja mu je u sportu pomogla, u ovom slučaju bila je pogubna. A onda je usledila najteža epizoda – ventrikularna tahikardija, životno ugrožavajuće stanje. „Samo Bogu mogu da zahvalim što su me toliko brzo prebacili u Urgentni centar.”

Kao dodatno opterećenje, tu je i genetika: „Otac, majka i brat imali su iste probleme. Prave se trombovi, začepljenja, pucaju ili ne pucaju…”

I treći infarkt je stigao. A onda i moždani udar u Americi – jutro u hotelskoj sobi, ruka koja ne sluša, nemogućnost govora. Logoped, meseci oporavka, upornost, borba i povratak.

Ambasador ABA lige

„Bilo je krajnje neprijatno, ali prođe. Nema više lopte, ali moraš da ostaneš agilan. Od vrhunskog košarkaša postao sam vremenom vrhunski baštovan, ali i to je prošlo. Sada sam odlučio da se opet malo fizički zategnem, više od mesec dana ima kako sam počeo ponovo da vežbam, odlazim da trčim na traci redovno. Drastično sam promenio ishranu. Osećam se izvrsno”, kaže Paspalj.

Danas je on ambasador i promoter ABA lige, koja ima i svoje kritičare, ali on je nedvosmisleno podržava:

„ABA liga je najkorisnija za naše timove. Puno im je donela, a kritičari neka pokušaju da to opovrgnu”.

Prati košarku redovno. „Zvezda igra jako dobro, ne bih se iznenadio ako zakuca na vrata fajnal fora.”

Kritički govori o našoj sportskoj stvarnosti: „Imamo iskrivljenu sliku šta jesmo. Postoje Đoković i Jokić, ali to su pojedinci. Mi smo mala zemlja. Pitanje je da li volimo sport ili volimo da pobeđujemo”. I dodaje: „I zašto ne stranac u reprezentaciji? Gro zemalja koristi to pravo.”

Dok sedi u svom kraju, preko puta kuće u kojoj živi sa suprugom Milkom, s kojom je u braku od svoje dvadesete godine, ćerkama Stašom i Anjom, s tri psa i jednom mačkom, čini se da je napokon na svom mestu. Dosadašnji život je bio težak, opasan, nepredvidiv, ali i pun pobeda koje se ne mere samo medaljama. Najvažnija je, čini se, ova poslednja – mir koji je stekao u svom malom vrtu u Kičevskoj, okružen ljudima koji ga poštuju i porodicom koja ga čuva.

Prvi u NBA

Žarko Paspalj je prvi košarkaš s prostora bivše SFRJ koji je zaigrao u NBA ligi. Bilo je to 1989. godine, nekoliko meseci pre Divca i Dražena Petrovića. Dobitnik je priznanja za životno delo na Međunarodnom festivalu sportskog filma na Zlatiboru, održanom pod sloganom „Kad je sport život, a život postane priča”.

Nosio je dresove Budućnosti, Partizana, San Antonio Sparsa, Olimpijakosa, Panatinaikosa, Panioniosa, Pariz Basket Rasinga, Arisa i Virtusa. Kao igrač dve države SFRJ i SRJ osvojio je čak sedam medalja. Triput je bio evropski prvak – 1989, 1991. i 1995. godine – a upravo ga je Atina 1995. podsetila na jedan od najemotivnijih trenutaka u životu: legendarni doček na balkonu Skupštine Beograda. U reprezentativnoj riznici ima i dve olimpijske srebrne medalje, zlato sa Svetskog prvenstva 1990. i bronzu s Evropskog prvenstva, i to ga čini jednim od najuspešnijih košarkaša generacije koja je obeležila istoriju našeg sporta.