​Ljubimac pod orahom

Postoji ona izreka koja veli: „Rodbinu mi daje Bog, a prijatelje sam biram”. Bio je rođen pod srećnom zvezdom, pa su mu i rođaci i prijatelji bili dobri ljudi. Izgleda nemoguće, ali događa se.

Ispod Čuburskog parka, u staroj dvospratnici obrasloj puzavicom s prostranim, senovitim dvorištem, živeli su mu prijatelji sa dvoje dece. Ona je bila stjuardesa, on šef instruktora u auto-školi, a dečak i curica mali, još nisu bila stasali za školu: zbog njih i posla, druženje se iz čuburskih kafana preselilo u prelepu avliju, što nije bilo toliko loše. Naprotiv! Ako nešto nije bilo kako valja, onda je to što su tako dobili priliku da se razmaze mališani. Nisu uspeli ili nisu stigli, tek su izrasli u dobre i čestite ljude.

Događaj važan za ovu priču zbio se pre tri i po decenije, a pamti se kao juče da je bilo. Iako su se okupljali u dvorištu redovno kada bi obaveze i nebo dopustili, tom prilikom našao se još jedan primamljiv povod. Jer, domaćin je odnekud dobio jare, a kako je kuvanje odavno uzneo na pijedestal misije (što se moglo uočiti po njegovom zaobljenom stomaku), pa je usmena i donekle šifrovana pozivnica za neplanirano subotnje druženje glasila „jaretina pod sačem”, s preporukom gurmanima da je rečeni „slučaj” toliko mlad, da se – ako se valjano pripremi – jede s kostima.

Pod mišku je stavio bocu lozovače koju su mu pratili fratri iz franjevačkog samostana u Makarskoj (šta li je s njima?), pa s lešnicima u džepu, da ne dolazi u goste praznih ruku, pokucao na vrata. U dvorištu se već tiskalo petnaestak uzvanica, taman da ona lozovača plane za desetak minuta, a veseli smeh je svima ozario lica i duše. Samo se domaćin snuždio, kao da je na ivici očaja. Ako je neko primetio i pokušao da ga odobrovolji, džaba. Jedva progovara, a piće ni da pogleda.

Razlozi za neraspoloženje stigla su na dva velika ajncera – po njima je u prvoj turi bio naslagan roštilj, za koji se smatralo da je tek predjelo, pa neki nisu ni omirisali izvanredne specijalitete sa skare iščekujući da se prinese glavno jelo, ali umesto njega, sa sledećeg ajncera ih je promatrala svinjska plećka, vrela, tek izvađena iz furune. Za njom je stiglo vino, i tek tada je neko stidljivo upitao – gde je jaretina?

– Eno je, mekeće u hladu ispod oraha – uzdahnuo je i pokazao glavom ka dnu avlije. – Tako mi i treba kad ne slušam pametnije...

Nastade tajac!

Radoznaliji su krenuli onamo uvereni da je reč o nekakvoj šali, ali kad su prišli orahu, imali su šta da vide! Belo jare s crvenom mašnicom vezanom oko vrata pilo je mleko iz bočice meškoljeći se u naručju curice, dok je dečak mrko posmatrao pridošlice procenjujući im namere: da je iko prišao korak bliže, iskusio bi dečji bes.

Posle se sve rastumačilo. Jare je stiglo živo i zdravo u petak uveče, ali umesto da ga odmah odnese kod veštog kasapina, naš drug ga je privezao za orah u dvorištu, koliko da se deca malo poigraju. I poigrala su se: šest meseci kasnije jarence je stasalo u krupniju kozu koja je uspela da obrsti i oplevi sve što je nicalo po dvorištu, a društvo da vrati u zaboravljene čuburske kafane.

– Morao sam da je vratim darodavcu – objasnio je kad su počeli da se raspituju za njenu i njegovu sudbinu. – Samo ni to nisam mogao da učinim „na reč”, već su i deca krenula sa mnom automobilom do nekog sela kod Niša da se uvere da li ću je zaista vratiti. Od tog dana jaretinu nisam ni okusio, niti ću. A, kada smo docnije za ručak spremili šnicle, zakleo sam ženu da ne spominje pred decom da su teleće. Jer, ko zna...