Niti koje spajaju svetu zemlju

Kada se putnik spusti niže od Prizrena, tridesetak kilometara prema vinogradima i metohijskoj ravnici, pojavi se Orahovac. Na uzvišenju varoši, skromna a moćna stoji Crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Orahovac je grad koji ima veoma složenu istoriju i značaj za Srbiju, ali i za ceo Kosmet. Pre rata 1999. godine bio je uglavnom mešovito naselje, sa značajnom srpskom populacijom. Bio je važan ekonomski i kulturni centar, poznat po proizvodnji žitarica, voća, ali i vinogradarstvu.

Danas je broj Srba ovde veoma mali. Dočekuju nas orahovački paroh Milan Stanojević i meštani s radošću.

Čudo nad Orahovcem

Posle službe sledi beseda sveštenika:

– Te 1999. godine, kada je nad Metohijom zujalo nebo i svetinje bile na nišanu, Bogorodica nije napustila svoje verne. Nemački pilot, koji je dobio naređenje da bombarduje, video je pred sobom svetlost u kojoj se ukazao lik Bogorodice. U tom času shvatio je da je nevidljiva sila zaštitila to mesto. Nije mogao da izvrši naređenje. Bombe nije bacio.

Prošlo je sedam godina. Savest ga je vratila tamo gde je bio poslat da ruši. Stajao je tiho pred ikonom, sa suzama i blagodarnošću. Crkva je ostala – netaknuta. Kao znak da je nad ovom zemljom još uvek prisutna ruka koja čuva i prašta. A Orahovac, iako tih i često zaboravljen, čuva to svedočanstvo – da je onaj ko štiti ovaj narod jači od svakog oružja.

Ističe ovaj sveštenik da im veliku snagu i podsticaj daju posetioci, Srbi koji dolaze i nisu ih zaboravili. Kaže i kako im prete zatvaranjem škole. A i do sada se nastava odvijala u zgradi supermarketa. Rastajemo se uz obećanje da ćemo doći ponovo.

Od Orahovca do Velike Hoče put je kratak, oko pet kilometara. Mesto bogato vinogradima i izgleda kao da je vreme stalo. Kamene kuće, kaldrma, zvonici i loze koje se pružaju preko zidova – sve u Hoči svedoči o trajnosti.

Još u doba Nemanjića, kada su ovim predelima vladali Stefan Dečanski i car Dušan, Metohija je bila poznata po svojim vinima. Velika Hoča bila je metoh manastira Hilandara, Visokih Dečana, Pećke patrijaršije.

Ovuda je polazio vinovod, put kojim se vino prenosilo do Dušanovog dvora u Prizrenu. Sada je ovde vinica manastira Visoki Dečani.

Na ulazu u samo mesto stoji mural na kome je Branislav Nušić opisao karakter naroda koji živi na tim prostorima: „Srbi Velike Hoče najviše su se održali protiv zuluma, stoga se u celoj Podrimi smatraju kao najodvažniji.”

Dolazimo u restoran-vinariju Srđana Petrovića. To je onaj proizvođač vina kome su policajci pronašli i oteli 42.000 litara vina zbog toga što je na etiketi pisalo Kosovo je Srbija. U njegovoj vinci (tako oni kažu za vinariju) postoje sačuvani ostaci vinovoda. Tu ćemo večerati i rasporediti se za spavanje kod meštana. Nekoliko nas otišlo je kod Ljilje, Albanke rodom iz okoline Tirane, koja se pre petnaestak godina udala za Srbina, došla u Veliku Hoču, prihvatila pravoslavlje, naučila jezik, rodila dvoje dece… Uz dobrodošlicu ukazala nam je gostoprimstvo.

Ovde živi oko 400 Srba i veoma su povezani. Ima dosta crkava, a jedna od najstarijih je Svetog arhiđakona Stefana iz 14. veka.

U Velikoj Hoči boravio je više puta, provodio praznike i nadahnuto pisao o njoj nobelovac Peter Handke. Knjiga „Kukavice od Velike Hoče” govori o ovom mestu, a Orahovac je predstavljen u knjizi „Moravska noć”. On je svoje novčane nagrade darivao Hočanima i govorio da bi voleo da bude monah upravo ovde. I dokumentarni film „Čekajući Handkea” Gorana Radovanovića bavi se životom srpskog naroda ovog mesta.

Sutradan, preko Đakovice, krećemo put Visokih Dečana. U samoj Đakovici Srba nema, oko 12.000 koliko ih je bilo, ili su ubijeni ili proterani, a crkva u centru prvo oskrnavljena, onda srušena i sada je tu veliki park.

Do neba uzdignut

Na jugozapadu Metohije, okružen borovom šumom, ukazuje se manastir. Dežurni umproforac bio je Makedonac koji nam je rekao da je toga dana bilo 1.500 poseta s raznih strana. Zbog visine građevine od mermera, lepote fasade i ukrasa na njoj dobio je epitet visoki. Velelepna i moćna građevina skladnih je proporcija: duga 36, a visoka 30 metara. Predstavlja najveću i najvišu građevinu srednjovekovne Srbije. Kao da stoji između božanskog i materijalnog sveta, na raskrsnici Istoka i Zapada.

Monah Amfilohije, naš gostoprimac, obradovan našim dolaskom kaže nam da dolazimo češće i da dok to činimo i oni su živi. Govori nam o nekoliko čuda, a to su da manastir nikada nije paljen, oskrnavljen ili pretvaran u džamiju što je jedinstven slučaj kada je reč o našim svetinjama. Ostao je od postanka sačuvan u prvobitnom obliku. Svi manastirski spisi su sačuvani i monaška zajednica je neprekinuta od nastanka.

Stefan Dečanski je tragičan srpski vladar koga je otac, kralj Milutin oslepeo misleći da hoće da mu preuzme presto, a sin car Dušan zatočio. Na inicijativu Svetog Save za osam godina podigao je manastir želeći da ova zadužbina bude grobna crkva. On je jedini naš kralj koji je do danas ostao na Kosovu i Metohiji.

Mošti Stefana Dečanskog su netruležne i potpuno sačuvane, ljudi ih celivaju i mole se pred njima.

Srđan Jovanov, kustos, ističe da su freske razvrstane u dvadeset ciklusa sa deset hiljada likova. To je u stvari Biblija onog vremena. Crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Freske su neobične i po tome što prikazuju ne samo kanonske scene, već i ljude tog vremena – trgovce, vojnike, monahe i zemljoradnike.

Jedinstvena je freska Isusa Hrista s mačem, na kojoj piše da mač odseca grehe. Kaže da dolaze stranci sa svih strana i drugih vera da se poklone ovoj svetinji. Mnogi i prelaze u pravoslavlje.

Svetlost Krasnice u Pećkoj patrijaršiji

Na petnaestak kilometra čeka nas Pećka patrijaršija. Sagrađena je u 13. i 14. veku i čine je četiri crkve: Crkva Svetih apostola, Svetog Dimitrija, Bogorodice Odigitrije i Svetog Nikole. Ona je mesto gde počivaju srpski arhiepiskopi i patrijarsi. Njen presto je istorijsko i aktuelno sedište Srpske pravoslavne crkve. Sestrinstvo čini oko dvadesetak monahinja.

Jevanđelist Luka je 48 godina po rođenju Hristovom naslikao čudotvornu ikonu Majke Božije, u Getsimanskom vrtu gde je počivalo telo Bogorodice sve do njenog uspeća. Car Lav Mudri će ovu ikonu preneti iz Jerusalima u Carigrad. Odatle je poslata ruskom knezu Vladimiru. Potom ponovo vraćena u Jerusalim. Smatra se da je Sveti Sava ovu ikonu dobio od carigradskog patrijarha na dan kada je rukopoložen za arhiepiskopa i on je donosi u manastir Žiču. Pošto se Žiča nalazila na granici tadašnje države, prenose je u Pećku patrijaršiju. Tako je zovu Pećka Bogorodica ili Krasnica. Po svedočenju sestara, ko je s nepokolebljivom verom prilazio, dobijao je isceljenja i duhovnu utehu. Dobijanjem ove čudotvorne ikone, koja je vekovima čuvana, jedan je od vidnih dokaza koliki su ugled imali Sveti Sava, srpska crkva i država.

Hodočasnik koji korača ovom zemljom oseća, čak i bez reči, da je svaki kamen, svaka freska, svaka crkva – svedok večnosti. Svedočanstva iz prošlosti su jasnija od svih prekrajanja istorije. Kosovo i Metohija su dva pola jedne svete celine, dve polovine istog dara kojim je Bog darivao srce Srbije.

Pravednik i mučenik

Stefan Uroš, sin kralja Milutina, na presto je došao 1322. godine posle mnogo razmirica u vladarskoj porodici. Nakon upravljanja Zetom i sukobu s ocem, biva oslepljen i proteran u Carigrad. Posle sedam godina, umolivši oca, vraća se u Srbiju i čudom Svetog Nikole vraćen mu je vid. Na freskama dečanskog hrama ovaj svetac dobio je istaknuto mesto kao kraljev iscelitelj i zastupnik pred Bogom. Za njegove vladavine Srbija postaje moćna sila na Balkanu. Svrgnut je s vlasti 1336. i, po nekim izvorima, ubijen od strane sina Dušana Silnog, koji je završio gradnju manastira i smatra se uz oca ktitorom manastira.

Odelo za kralja

Dok je službovao na Kosovu i Metohiji, patrijarh Pavle boravio je i u Visokim Dečanima. Tako je on lično sašio odelo za Svetog kralja i mošti presvukao.

Liturgija na različitim jezicima

Bog se ovde slavi na raznim jezicima. Dopušta se pravoslavnima iz čitavog sveta da pevaju na svojim jezicima. To je dokaz koliko je naša vera univerzalna. Tako je i s pravoslavnim Albancima, koji i sada često dolaze iz Elbasana i drugih gradova Albanije. I pre i posle rata, kad god bi dolazili, Bog se slavio zajedno, kaže monah Amfilohije.