Deo našeg nasleđa koji nestaje
Srbija ima izuzetno bogat fond starih genotipova koji može postati jedan od stubova zelene ekonomije, seoskog turizma i gastronomskog brendiranja zemlje
Na prostranstvima Srbije nekada su pasle stotine hiljada domaćih životinja – buše, pramenke, moravke, balkanske koze, šumadinke, mangulice, konji noniusi. Danas su mnoge od tih rasa gotovo iščezle, a s njima nestaje i jedan deo našeg identiteta, seoske kulture i načina života.
Nekada se svaka oblast mogla prepoznati po svojim životinjama. U Staroj planini – pramenke otporne na vetar i sneg, u Šumadiji – crne moravke, u Banatu i Bačkoj – konji noniusi i domaće guske. Te životinje nisu bile samo izvor hrane, već i temelj kulturnog pejzaža Srbije. Danas ih ima tek u tragovima, uglavnom u malim gazdinstvima, manastirskim dobrima i institutima.
– Naše autohtone rase predstavljaju živu vezu između prirode, tradicije i kulturnog identiteta. To su životinje koje su se vekovima prilagođavale lokalnim uslovima, klimi i načinu života ljudi – zato su otporne, skromne i prilagođene često surovim uslovima u kojima se gaje. U njihovom genetskom materijalu nalaze se jedinstvene osobine koje su izgubljene kod savremenih rasa – kaže dr Bogdan Cekić iz Instituta za stočarstvo u Beogradu.
Podolsko goveče na ivici opstanka
Prema najnovijim podacima, primera radi, u Srbiji se trenutno gaji samo 327 ženskih i sedam muških odraslih grla ovce pirotske pramenke.
– Bez sistematskih mera očuvanja, podrške uzgajivačima i promocije njene ekonomske i kulturne vrednosti, postoji realna opasnost da pirotska pramenka uskoro bude izgubljena kao deo žive baštine Srbije – dodaje naš sagovornik.
Prema podacima Instituta za stočarstvo, nekoliko autohtonih rasa u Srbiji danas je na ivici nestanka. Među njima su podolsko goveče, balkanska koza, karakačanska ovca i pirotska pramenka.
– Nedovoljna brojnost, starenje zapata i odsustvo sistematske podrške odgajivačima predstavljaju ozbiljnu pretnju njenom opstanku. Ako pirotska pramenka nestane, izgubićemo ne samo životinju, već i celu kulturnu i gastronomsku tradiciju tog kraja – upozorava dr Cekić.
On dodaje da su vuna, mleko i meso ove ovce direktno povezani s proizvodnjom pirotskog ćilima, sira i peglane kobasice – simbola južne Srbije. Vuna pramenke ima specifičnu strukturu i boju, od nje se dobijaju čvrsta i postojana vlakna, a mleko i meso daju proizvodima autentičan ukus. Bez nje – kaže Cekić – svi ti proizvodi gube svoj koren.
Nestajanje autohtonih rasa nije samo biološki, već i kulturni gubitak. Belmuž, homoljski sir, pirotski sir, pa i pirotski ćilim, ne bi postojali u svom izvornom obliku bez starih sojeva pramenke, moravke i balkanske koze.
– Ove životinje nisu samo deo stočarstva, već i deo našeg nematerijalnog nasleđa. U njima su sabrani vekovi iskustva, navika i prilagođavanja čoveka prirodi. Kada nestanu životinje, nestaju i pesme, jela, običaji i priče koje su uz njih nastale – kaže profesor veterine dr Milivoj Urošević, iz Centra za očuvanje autohtonih rasa.
U očuvanju domaćih rasa danas vodeću ulogu ima Institut za stočarstvo u Beogradu, koji sprovodi glavni odgajivački program za zaštitu genetičkih resursa goveda, ovaca, koza, svinja i živine. Država u poslednjim godinama podstiče uzgajivače kroz dvostruke subvencije – finansiranje kvalitetnih priplodnih grla i očuvanje genetičkih rezervi.
Cekić ističe da ovaj vid podrške ima i širi značaj: „Kada čuvamo stare rase, čuvamo i pejzaž, pašnjake, zanate i ukuse koji su vekovima gradili identitet Srbije. To je nasleđe koje donosi ekonomsku, ali i duhovnu vrednost.”
Strane rase, više troška
Izostanak autohtonih rasa i sojeva životinja ne znači samo biološki gubitak, već i promenu načina života u selima. Sve je manje mladih koji se bave stočarstvom. Uvođenje stranih, visoko produktivnih rasa zahteva više troškova, posebnu ishranu i negu, pa mnogi odustaju.
Sa životinjama nestaju i znanja koja su se vekovima prenosila – kako se prede i tka vuna, kako se pravi sir, kako se suši meso. Gubitak tih veština povlači i nestanak čitavog kulturnog pejzaža sela.
– U svakoj staroj štali, u svakom dvorištu čuva se više od uspomene. To je živa veza s prirodom i ljudima koji su znali da žive u skladu s njom, a danas nema dovoljno interesovanja da se sačuva ono što je naša specifičnost i bogatstvo – kaže prof. Urošević.
Sagovornici se slažu da se očuvanje autohtonih rasa ne sme prepustiti tržištu, jer ono favorizuje produktivnost, a ne kulturnu i ekološku vrednost. Ako bi jedini kriterijum bio ekonomski, manje produktivne rase bi nestale. A izgubiti ih znači izgubiti neprocenjiv genetički potencijal i adaptacione osobine nastale tokom vekova. Potreban je balans između ekonomske logike i biodiverzitetske odgovornosti.
Srbija ima izuzetno bogat fond starih genotipova koji može postati jedan od stubova zelene ekonomije, seoskog turizma i gastronomskog brendiranja zemlje. Neophodno je da se konkurencija među rasama ne posmatra kao borba za opstanak, jedne mogu biti usmerene ka većem prinosu, druge ka očuvanju genetičkog i kulturnog nasleđa – zaključuje Cekić.
Festival za alpsko goveče
U Španiji država subvencioniše uzgoj autohtonih rasa, a ove životinje se tretiraju kao deo kulturnog nasleđa. U Francuskoj sistem zaštite genetičkih resursa zasniva se na konceptu „porodičnih rasa” i saradnji između države, instituta i udruženja odgajivača.
Švajcarska je primer zemlje gde se autohtone rase goveda i ovaca čuvaju i promovišu kao simbol nacionalnog identiteta. Čak postoje i izložbe i festivali posvećeni ovim rasama.
U Italiji su rase kao što su Sarda (ovca), Calabrese (svinja) i Modicana (goveda) prepoznatljive po kvalitetu proizvoda i doprinosu očuvanju sela.
Čak i u Skandinaviji, zemlje poput Norveške i Finske sprovode dugoročne programe za očuvanje starih rasa ovaca, koza i konja, u kojima je naglasak na prilagođenosti surovim klimatskim uslovima i očuvanju agrobiodiverziteta. Odgajivači aktivno sarađuju s univerzitetima i istraživačkim centrima.
Projekti Instituta za stočarstvo
Institut za stočarstvo u Beogradu učestvuje u sprovođenju državnih mera podrške za očuvanje genetičkih resursa, uključujući subvencionisanje priplodnih grla i programe zaštite ugroženih rasa. Na svojoj Eksperimentalnoj farmi u Zemunu, Institut gaji zapate više autohtonih rasa — poput pirotske i karakačanske pramenke, MIS ovce, svrljiške kokoši i banatskog gološijana. Jedan od najznačajnijih primera je projekat „Karakterizacija pirotske pramenke u cilju njenog opstanka”, koji sprovodi s Institutom za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.
Lista najugroženijih
Na lista ugroženih autohtonih rasa domaćih životinja su buša, podolsko goveče, domaći bivo, domaći brdski konj, nonius, lipicaner, balkanski magarac, mangulica, moravka, resavka. Uz njih i 14 rasa ovaca, dve rase koza, više rasa živine i dr. Odgajivači ovih rasa imaju pravo na subvencije, ali bez obzira na finansijsku pomoć njihov broj sve više opada.
