Crni zvani Lesi

            Da je bio riđ, zakleli bismo se da je irski seter. Ali, bio je zift crn. Uz to, bio je neprikosnoveni „češator” s aristokratskim manirima. Došao bi u cik zore pred vrata kasapnice skrivene u lavirintu solitera nanizanih duž Trgovačke ulice i zauzeo busiju gde je velikodušno nudio priliku da ljudi pokažu koliko su dobri. Kad su nam se buđelari istanjili, na teren je istrčao kasapin: mnogi su rođenim očima ugledali dobar komad rozbratne u letu između mesarske tezge i Crnog. Ako bi se nekud krenulo s cegerom, bio mu je za leđima. Poznavao nas je u dušu.

            Ali, bio je nepotkupljiv! Kad god bi neko pokušao da ga odvuče kući, da ga nahrani (i možda okupa) kako valja, sa neuvredljivom ravnodušnošću bi mu liznuo ruku i otišao nekud. Svejedno, da naiđu šinteri, zakleli bismo se da je – naš! To ne bi bilo preterivanje jer se znalo da su ga neke komšije redovno vodile na vakcinaciju, a jednog letnjeg jutra je osvanuo s ogrlicom protiv buva i krpelja.

            Voleo je decu, trpeo je ljude, a mačke beskućnice su mogle da se ogreju u njegovom gustom crnom krznu kada zagudi. Što bi se reklo, svetao primer plemenitosti.

            Posebno je voleo poštara, a i poštar njega. Kada zaređa da raznosi račune, opomene, sudske presude i ostale preporučene pošiljke, a dva puta mesečno i penzije, prvo bi se pojavljivao Crni, a tek za njim i poštonoša. Znalo se da je devet, sat je mogao da se navija po njima... Kasnije su stizali samo telegrami od kojih su, inače, svi zazirali.

            Jednom su ga bahati lovci strpali u automobil i odvukli u neko selo nadomak Beograda, ali on se, zlosrećnik, vratio posle tri-četiri meseca. Zatekao ga je komšija negde kod Beogradskog sajma i prepoznali su se: bio je ofucan, izgladneo, ali radostan što je ponovo među svojima i na svome.

            Zbog Crnog se uleto svako veče iznosila pred kuću plastična posuda sa vodom, a ponekad i namerno neoglodana kost, ako pretekne. Mada, iako je umeo da se uvuče čoveku pod kožu, nije bio alav. Kao da se snebivao ako bi mu se ponudila hrana. Čudo, a ne pas! I nikad ga niko nije čuo da je zalajao.

            Poznavali su se i družili već pet-šest godina, kada je u Repiškoj ulici zatečena uplakana devojčica, a to je prizor pred kojim niko čestit ne može da ostane ravnodušan.

            – Povredio je nogu – rekla je jecajući.

            – Ko? – uzvratili su zabrinuto.

            – Moj Lesi – šapnula je i pokazala glavom ka neograđenom dvorištu.

            Usledilo je ogromno iznenađenje jer njen Lesi je bio – Crni!

            – Tata mi ga je doneo kao bebu, volim ga najviše na svetu – objasnila je kroz suze.

             Veterinar je zaključao ambulantu i žurnim koracima stigao na lice mesta. I on se iznenadio saznavši da je Crni zapravo Lesi, najbolji drugar uplakane devojčice. Očistio je posekotinu, a zatim zavojem čvrsto obmotao šapu.

            – Kad da ga dovedemo na previjanje? – upitali su brižno.

            – Ne sekirajte se – odgovorio mi je. – Doći će sam, poznajemo se, svraća mi u ambulantu svakog jutra.

            Prošlo je od onda već desetak godina, preturilo se i zaboravilo puno toga, pa je tek nedavno neko devojku u Repiškoj ulici upitao da li zna šta je sa Crnim.

            – Verovatno mislite na mog Lesija – odgovorila je, uzdahnula i glavom pokazala ka neograđenom dvorištu.

            Odande ih je radoznalo gledao bernski ovčarski pas... Doduše, možda je i neka druga sorta, ali svejedno je. Umiljata je i druželjubiva dobričina, kao što je bio i njegov prethodnik, ali manja je skitara.

                                                                                                            Miloš Lazić