Suze gospođe Fani
Da u Kabali postoje i ženska imena, male kujice bi se zvale drukčije. Ovako, nazvali su ih Satja, Stela i Sara. A njihova braća dobila su čudna imena koja, kad se prevedu na srpski jezik, na tajanstven i nedokučiv način određuju karakter svakom. Najveći, najsnažniji među njima bio je Sam Hi I – Kralj stvaranja života. Njegov takmac u večitom ratu za mesto prvog u tom veselom lajavom klupku beše Sar Ha Ola – Knez ovog sveta. Sar Ha Panim – Knez lica – bio je najlepši i najslađi, mada je bilo onih koji su mislili drukčije. Sar Sel Jam – Knez mora – već je upadao u kadu punu vode. Siđ Ed Din – Moć mladosti – imao je dečju narav, nemirnu i nepredvidivu. Sokat – Duh Sunca – imao je zlatno-žutu dlaku koja se presijavala u bezbroj nijansi kada bi je pomilovao tračak sunca, pa je nejasno zašto mu je nadenut nadimak Sofronije?
Rea Fara, prelepa ženka irskog setera, oštenila ih je 17. jula. Njih desetoro živelo je u Beogradu, na trećem spratu kitnjaste zgrade naspram Starog dvora, u stanu koji su delili s porodicom Tasić, njihovim jedinim „kućnim ljubimcima”.
Otac Medok Satlas živeo je u Pančevu i pravio se Englez, valjda zato što je i rođen u Velikoj Britaniji, postojbini ove predivne pasmine.
Doktorka Azra bavila se poslom s nepredvidivim radnim vremenom, a gospodin Tasa, njen suprug, bio je mašinski inženjer, i on sa obavezama koje su ga zaokupljale po vasceli dan. S tim u vezi, sudbina devetoro mališana je bila krajnje neizvesna, bar kad je reč o pažnji koja im se morala posvetiti tokom celog dana, sve dok ne stanu na sopstvene noge.
I ko zna šta bi se dogodilo da na teren nije istrčala gospođa Fani, Tasina majka? Svesna obaveza s kojima se hvata ukoštac, i uprkos tome što je malo pre toga napunila osamdeset treću, bez premišljanja je blagodeti penzionerske dokolice zamenila užasom celodnevnog bedinovanja. Čak se zbog tih novih obaveza privremeno preselila u stan sina i snaje.
Posle gotovo tromesečnog iskustva rekla je da je druženje s devetoro mališana na izvestan način podmladilo, probudilo svu skrivanu nežnost koju je, kako je verovala, čuvala za svoju praunučad i kao rukom odagnalo one tegobe što su nevidljivim mastilom ispisane na poleđini svake krštenice. Znala je da će tako biti samo dok lajava devetorka ne bude morala da krene u redovne šetnje po Dvorskoj bašti ili Tašmajdanskom parku. Jer za to bi joj, sem ljubavi i strpljenja, bilo potrebno i mnogo snage koja joj, u njenoj poznoj mladosti, baš i nije preticala.
Zato su mališane udomili kod onih koji su to istinski zaslužili, kod ljudi koji su prethodno morali da dokažu pravu ljubav i iskrenu želju da deo svog života predano podele sa psom, najstarijim i najvernijim, ali i najbespomoćnijim čovekovim prijateljem.
Kada bi se setila tog vremena, oči gospođe Fani bi se napunile suzama.
