Prijatelje sam gubila kada mi je išlo dobro u životu

Gošća novog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ bila je Divna Milovanović, novinarka, trener ličnog razvoja i psihoterapeut pod supervizijom, koja živi u SAD.

Nakon završenih osnovnih studija novinarstva i komunikologije, odlučila je da svoje dalje usavršavanje nastavi edukacijom iz oblasti integrativne psihodinamske psihoterapije. Osnivač je brenda „Pozitivna stvarnost“, a fokus njenog rada je osnaživanje žena, rad na njihovom samopouzdanju, uspostavljanju zdravih odnosa i kreiranju života po sopstvenoj meri. Ujedno je veoma uspešan tekstopisac i kompozitor. Smatra da je rad na ljudskoj duši njena istinska svrha, a nesagledivi ljudski potencijali doživotna motivacija.

– Mislim da svi danas pomalo živimo lažnim životom, jer ono što prezentujemo na društvenim mrežama, čak i ako nije neistinito, nikada nije kompletan naš život, tako da mi živimo u vremenu kada je sreća, kada je lepota, kada je uspeh, kada je bogatstvo postalo neka vrsta imperativa i hteli mi to ili ne, svi trčimo trku, tako da taj lažan život postao deo naše stvarnosti. Ali, postoje ljudi koji su u potpunoj negaciji, koji baš predstavljaju suštu suprotnost… Dobro je da se „otvorimo“ i da neke probleme i teme koje nisu baš toliko prijatne, ali koje kada o njima progovorimo zaista počinju da se sagledavaju i rešavaju na drugačiji način. Nemojte da dozvolite da vas društvene mreže, da vas ta iluzija da smo svi srećni, da svi preboljevamo raskide i razvode u roku od jednog dana, jednim izlaskom ili odlaskom u šopping, navedu da pomislite da nešto sa vama nije u redu, jer vam je potrebno vreme da odbolujete. Jedini način da se nešto prevaziđe je da se odboluje. Sve ostalo je samo zatrpavanje, nešto što će vas kasnije sustići – istakla je Milovanovićeva.

Njen stav je da u životu uvek najskuplje platimo neke „jeftine“ ljude…

– U životu uvek platimo, pa i preplatimo „jeftine“ ljude zato što ulazimo u odnose sa osobama koje ne mogu da nam pruže ono što je potrebno, prvenstveno mislim na poštovanje, na neko prihvatanje, na iskrenost… Na kraju su ti odnosi emotivno najskuplji, a paradoks je da često u te odnose imamo potrebu da ulažemo baš zato što želimo da nekog popravimo ili zato što se nadamo nekoj promeni. Do momenta kada se oslobodimo i kada se desi neka naša promena, potrebno da izgubimo nadu. Nadu inače svi smatramo nečim pozitivnim, ali u nekim odnosima ona može da bude krajnje destruktivna jer ako se stalno nadamo promeni koja se nikada ne dešava, mi ostajemo zarobljeni. Zato moramo da prestanemo da se nadamo nekoj promeni na bolje kod osobe koja ne pokazuje interes da će se promeniti kako bismo taj odnos mogli da pustimo. Ukoliko ulazimo u neki odnos sa idejom da neko treba da se promeni, to je već pogrešna postavka. Žene često imaju tu fantaziju da će svojom posebnošću, svojom ljubavlju nekog promeniti. I to onda nastaje igra bez granica, a što više vremena prolazi, što više truda uložimo, nama je teže da iz toga odnosa odemo, a promena se ne dešava. Gde je to sve vuče korene? U nekim ranijim odnosima koje mi popravljamo kroz taj partnerski. Uglavnom je to odnos sa roditeljima gde negde i odaberemo partnera koji ima slične osobine, mane ili nas na sličan način negde povređuje u nadi da će ovaj put biti drugačije. Potrebno je odustati od te ideje da će naša prošlost biti drugačija, prihvatiti da su neke stvari nepopravljive, da koliko god se mi trudili, bili savršeni u tom odnosu, davali - da je nemoguće promeniti drugu osobu. A to je najteže zato što smo nekako učeni da naš trud mora da dovede do nekog rezultata, a nekada ne dovede. Dobro se ne vraća uvek dobrim. Apsolutno je važno davati dobro ali je još važnije birati kome.

I to je ono što ljudima koji su empatični jako teško pada, to postavljanje granica. Važno je da naučimo da prepoznamo kome treba da dajemo, a kome ne treba. A ljudi koji imaju tu potrebu za davanjem često su vrlo neselektivni. Daju bilo kome, svima u nadi da će oni shvatiti. Često se dogode razočarenja i onda pogrešno zaključimo da ne treba biti dobar, da se ne isplati biti dobar, a zapravo se vrlo isplati biti dobar, ali je važno birati kome šta dajemo, u kojoj meri, do koje mere, kada, kako, na koji način. Tu je zapravo potreban jedan dublji rad na ličnim granicama – pojasnila je Milovanovićeva.

Stvar sa kojom moramo da se pomirimo je da nema pošteđenih kojima se ne dešavaju loše stvari, samo je važno da naučimo kako da ih prevazilazimo, kako da se nosimo sa njima, da prihvatimo da je to život. -Život su i loše stvari, koliko god nas društvene mreže učile drugačije, moramo da naučimo da neke stvari možemo da izbegnemo. Život je i to da nekog izgubiš, život je nekad i surov i to vrlo često. Ali je zato važno da jačamo unutrašnje kapacitete. To je ono kao u onoj priči kada se ptica plaši da sleti na neku granu da se ne bi slomila, a zapravo samo treba da veruje u svoja krila. Lomiće nam se grane, ali ako verujemo u svoja krila, iako znaš da su dovoljno jaka, i ti padovi neće da budu totalni – dodala je Milovanovićeva.

U podkastu je otkrila i da je prijatelje gubila kada joj je išlo dobro u život.

– Isključivo sam ih gubila kada mi je išlo dobro. Ne kažem da je to pravilo, ali meni se to dešavalo da kada mi je loše - nekako su svi tu, vole ljudi da budu tu za druge, ne uvek zato što su dobri, nego zato što vole da vidiš da patiš… Tako hrane sliku o sebi govoreći sebi da su dorbi, da su tu za nekoga kome je loše, a ujedno se teše kako njihove muke nisu tako strašne… Naravno, tu su i ljudi koji ti žele dobro, ali neki se i malo hrane i naslađuju, popravljaju sliku o sebi tvojom nesrećnom ili nepoželjnom situacijom. Kada ti je dobro, tu se onda apsolutno vidi ko je ko. Oni koji su bili tu kada ti je loše, ako ne mogu da podnesu to što ti je dobro, onda je jasno da to nije nikakav iskren odnos – rekla je Milovanovićeva.

U podkastu je bilo reči i o tome kako prevazići strah od tuđeg mišljenja, problemima u partnerskim odnosima i životu u zajednici, spuštanju kriterijuma, ali i tome kako izgleda život u SAD, šta joj nedostaje iz Srbije, kako sada gleda na razvod i promenu života…