Zašto su neki ljudi gej
Naučnici su dugo pokušavali da objasne zašto neki ljudi osećaju privlačnost prema istom polu. Najnovija istraživanja pokazuju da seksualna orijentacija nije stvar izbora, već rezultat složenog spleta genetskih, bioloških i prenatalnih uticaja.
Još u ranom razvoju fetusa, majčini hormoni imaju presudnu ulogu u oblikovanju mozga i polnih karakteristika. Ti hormoni, posebno testosteron i estrogen, utiču na to kako će se razviti regije mozga povezane s ljubavlju, vezivanjem i privlačnošću.
Ako se dogodi da ti hormoni deluju u nešto drugačijem intenzitetu nego što je uobičajeno, može doći do suptilnih promena u moždanim strukturama koje kasnije utiču na seksualnu orijentaciju. Naučnici naglašavaju da se te razlike ne mogu “videti” ni prepoznati spolja, ali one postoje u neurobiološkom kodu svakog pojedinca.
Drugim rečima — seksualna orijentacija se formira pre nego što osoba uopšte postane svesna sebe.
Biologija „zapisuje” orijentaciju
Istraživanja blizanaca pokazuju da genetika objašnjava oko 30–40 odsto varijacija u seksualnoj orijentaciji, dok ostatak zavisi od uticaja sredine i bioloških faktora tokom trudnoće. Neki geni su povezani sa načinom na koji telo reaguje na polne hormone, a drugi sa razvojem moždanih struktura koje učestvuju u socijalnim i emocionalnim reakcijama.
Mada se dugo verovalo da hormoni u odraslom dobu određuju seksualnost, brojna istraživanja su pokazala da nema značajnih razlika u nivou testosterona, estrogena ili drugih hormona između gej i heteroseksualnih muškaraca i žena.
To znači da razlika ne nastaje tokom života, već da je prisutna od samog početka.
U studiji S. Rinaldi, objavljenoj u Frontiers in Neuroscience, 2022, autorka zaključuje da je homoseksualnost prirodni deo ljudske raznolikosti, sa biološkim korenima, a ne „izbor” ili posledica društvenog uticaja. Drugim rečima — ljudi se rađaju takvi kakvi jesu.
Naučni dokazi sve više potvrđuju da seksualna orijentacija nije rezultat vaspitanja, traume ili „modernih uticaja”, već jedinstvena kombinacija gena, hormona i prenatalnog okruženja.
Kao što niko ne može da bira boju očiju ili visinu, tako ni seksualna orijentacija nije stvar volje, nego prirodnog raznolikog izraza ljudske biologije.
Genetika i studije na blizancima
Veliku potvrdu toj teoriji dala su istraživanja blizanaca. Studije su pokazale da, ako je jedan jednojajčani blizanac gej, verovatnoća da će i drugi biti iste orijentacije iznosi 30–50 odsto — što je znatno više nego kod „običnih” braće i sestara. To upućuje na jak genetski faktor, ali i pokazuje da genetika sama ne određuje sve.
Stručnjaci procenjuju da geni čine oko trećine do 40 odsto ukupnog uticaja, dok ostatak otpada na biološke i prenatalne okolnosti — poput hormonskog okruženja tokom trudnoće, zdravlja majke, pa čak i redosleda rođenja dece, piše portal PubMed.
Fenomen starije braće
Zanimljiv podatak koji se godinama potvrđuje u nauci poznat je kao fraternal birth order effect — fenomen starijeg brata. Kod muškaraca, što više starije braće imaju, veća je verovatnoća da će mlađi brat biti homoseksualne orijentacije.
Naučnici pretpostavljaju da majčin imuni sistem tokom svake naredne trudnoće sve jače reaguje na Y-hromozom, što blago utiče na razvoj muškog mozga fetusa.
Ta reakcija ne menja biološki pol deteta, ali može delimično da promeni način na koji se razvijaju centri u mozgu odgovorni za privlačnost.
To ne znači da su sva mlađa braća — gej muškarci, već samo da taj biološki mehanizam može da doprinese većoj verovatnoći.
Evoluciona zagonetka: zašto priroda održava homoseksualnost?
Ako je homoseksualnost urođena i ako gej parovi ne rađaju decu zajedno, nameće se pitanje — zašto ta osobina opstaje kroz evoluciju, kad ne obezbeđuje potomstvo?
Naučnici nude nekoliko objašnjenja. Jedno od njih kaže da geni koji povećavaju empatiju i socijalnu povezanost (što može uticati na homoseksualnost) mogu u heteroseksualnim nosiocima tih gena povećavati reproduktivni uspeh, jer ih čine brižnijim, emocionalno dostupnijim partnerima i roditeljima.
Druga teorija govori da su homoseksualni članovi zajednica u prošlosti mogli da doprinose opstanku porodica na druge načine — čuvanjem dece, prenošenjem znanja, negovanjem bliskosti i solidarnosti.
Dakle, homoseksualnost nije „greška prirode”, kako se ranije smatralo, već je „varijetet normalnosti”, deo šireg biološkog i društvenog mozaika ljudske vrste.
