Od „Kluza” do kozje surutke

Vera Petković, sada meštanka Banje Vrujci, godinama je živela u Beogradu, pa spakovala kofere. Muž joj je dobio posao u mioničkom „Krušiku”, pa je za njim došla u kuću u kojoj je rođena. U slučajnom susretu na ovdašnjoj pijaci podsetila nas da je na još neke ličnosti koje su ovaj kraj izabrale za svoj život. Recimo, nedavno preminula Zagorka Stojanović, svestrana likovna umetnica iz Beograda, nastanila se u obližnjem mioničkom selu Rakare.

– Mislila sam da je rodom iz našeg kraja, jer se ispostavilo da je kupila kuću porodice Stojanović. Imala je običaj da kaže da „život počinje u sedamdesetoj”, jer je tu našla i osmislila svoj lični mikrokosmos. U Tkačkom dvoru organizovala je učenje tkanja sa željom da se znanje o tom drevnom umetničkom zanatu nikada ne izgubi – priča Vera.

Pominje i biologa Predraga Petrovića, koji je proputovao pola sveta i opet se vratio na svoju dedovinu u selo Paštrić, na pola puta između Mionice i Banje Vrujci. Iznad same Ribničke klisure osnovao je, sa ćerkama, Muzej kamena i Kuću čaja. Tako da više ne ide po svetu već, kako veli, svet dolazi kod njega.

Vera prodaje svoje domaće proizvode, a uz njih zainteresovane „počasti” razgovorom, pokojim savetom uz komentar da nema loših ljudi: – Čoveku treba znati prići.

Ona to očigledno zna, jer smo reč po reč ostali „prikovani” uz njen štand gotovo sat vremena. Tako smo i saznali da je srednju školu završila u Valjevu, a onda u potrazi za poslom stigla u srpsku prestonicu.

– Radila sam kao muški krojač u „Kluzu”, rodila sina 1979. godine, a već naredne se vratila na očevinu – priča Vera, dok mušterijama pakuje teglice.

Njen život je prepletaj gradskog i seoskog.

Srećan život na selu

– Nije lako. Ali kad pobrojim sve ono pozitivno, srećna sam što živim na selu. Volim prirodu i kontakte s ljudima. Komšija je i onaj kilometar dalje. Neshvatljivo mi je da živimo vrata do vrata, a ne poznajemo se. Kada su se ljudi bavili teškim, fizičkim poslovima, bili su srećniji, družili se, pomagali, zabavljali, ali i saosećali jedni s drugima. Sada jure za parama, pa postaju ljubomorni i na brata – smatra naša sagovornica.

Priča i kako su joj deca rođena u ovom kraju, odrasla u zdravoj sredini. Nijednog trenutka nije morala da se zabrinuto pita gde su. Svi su se između sebe poznavali, komšije su pratile i javljale čim im se nešto učini sumnjivo.

– To je lepota malog mesta – poručuje ona.

Seća se i vremena kada su držali svinje, imali 15 koza, domaće, balkanske rase.

– S godinama snaga popusti, pa smo odustali. U odluci su „pomogle” i komšije vikendaši. Smrdi im jarac – ne mogu da im objasnim da je u doba parenja prirodno da luče testosteron i da tu nema ništa prljavo – kaže Vera.

Dodaje da, kada bi imala 50 godina, ponovo bi ih gajila i u biblioteku se učlanila!

– Uz koze sam imala mir da čitam knjigu. Ovce su poput krava, pasu samo sitnu travu, teže su za čuvanje. Koza brsti oko 800 lekovitih biljaka – priča Vera koja je od kozjeg mleka pravila sir i surutku.

Na Verinoj tezgi: turšija od cepane paprike, namaz od pečuraka, sirupi od aronije i višnje, likeri po norveškom receptu s ukusom anisa i borovih izdanaka, rakija s hajdučicom i lincurom.

– Rakiju muž peče od šljive i od jabuke. Nju koristim za likere, neutralna je i najsličnija votki, a za ove moje likere potrebna je votka, kao i neprskane jabuke... Ako nemam svoje voće, znam kod koga šta da kupim. Odem u planinu kada mi trebaju kupine. U blizini rodne kuće Živojina Mišića zapuštene su livade, stara domaćinstva nema ko da kosi, tu beremo kantarion. Imam svoje smilje. Matični sok od aronije čuvam tako što ga sipam u flašice i pasterizujem na 80 stepeni.

Vera nam otkriva i šta se kod nje najviše traži.

– Krema od nevena za hemoroide. Ljudi se trava sete kada imaju zdravstvenih problema. Sok od aronije traže kada obole od kancera. Niko neće da pije kao preventivu, nego kada zagusti. Jabukovo sirće traže oni koji imaju visoke masnoće u krvi. Umesto preventivno, ujutro po supenu kašiku i kašičicu meda razmućene u čaši mlake vode, sve što drugima preporučuje Vera i sama koristi.

Na pitanje kako sve stiže, odgovara da uveče pravi koncept šta ujutro treba da uradi – šta se pasterizuje, šta bere, da li ide na pijacu…

– Muž Radomir je u početku bio neverni Toma. Sada je moja desna ruka. Juče je oprao paradajz, samleo, prokuvao, oprao flaše, ja samo po povratku s pijace pasterizovala. Aroniju melje, cedi, pasterizuje – meni ostaje da pravim sirupe.

Vera Petković nije samo travarka. Ona je hroničar jednog načina života, svedok otpornosti i glas koji podseća da lek nije uvek u apoteci. Ponekad je u šetnji, u kozjem mleku, u razgovoru na pijaci. Ili u čaši čaja od rastavića.

Pet biljaka koje treba imati kod kuće

– Nana, kamilica, hajdučica, kantarion, rastavić. To je pet biljaka koje uvek treba imati u kući. Rastavić podstiče izlučivanje mokraće, čisti organizam, dobar je za prostatu. Koristi se protiv infekcije mokraćnih kanala. Starije osobe trebalo bi da popiju šolju rastavića dnevno. Sirup od borovih izdanaka savetujem kod problema s bronhitisom, astmom, nadražajnim kašljem.