Tri zlatnika za srećan put

Silna bojišta u Prvom svetskom ratu prošao je oficir Svetislav Ćirić. Ko zna u koliko rovova je bio, savladao albanske gudure, gledao smrti u oči zbog tifusa, sa isukanim bajonetom rvao se sa austrougarskim vojnicima, uspeo da izbegne šrapnele od neprijateljskih granata. Ipak, ovo nije priča o njemu, već o jednom njegovom vojniku. I to kakvom vojniku! Čuvenom Momčilu Gavriću, najmlađem vojniku Velikog rata, koji je u redove srpske vojske stupio sa osam godina. Kao siroče, zajedno s vojskom, prošao je svu golgotu Velikog rata, bio ranjavan, stajao rame uz rame sa našim junacima i, na kraju, vratio se u svoju Srbiju.

Njegov životni put je manje-više poznat. Ali potporučnik Ćirić, nekadašnji komandir voda baterije „Danglis”, u godinama posle Drugog svetskog rata imao je veliku želju da sazna gde je Momčilo, čime se bavi, kako se snašao u životu. Zato je u svom domu ugostio reportera „Politike” Ž. Todorovića, s nadom da će, zahvaljujući našem listu, doznati nešto više o svom bivšem vojniku. „Politika” je tekst objavila 19. januara 1964. godine pod naslovom „Gde je podnarednik Momčilo?”, s fotografijom na kojoj je mali vojnik u društvu oficira.

Postao uzor vojnicima

Novinar beleži da su starom ratniku oči bile pune suza dok se prisećao događaja iz Velikog rata, u kojem je učestvovao i Momčilo.

– Već posle nekoliko bitaka je unapređen u čin kaplara – kazivao je Ćirić.

– Zaslužio je to hrabrošću i disciplinom. Nije to bila nikakva formalnost. Stariji vojnici su počeli da se ugledaju na njega. Vojska je sve brže napuštala zemlju i preko Sandžaka, Crne Gore i Albanije približavala se moru. Negde usput naišao je na konju potpukovnik Joca Petrović, komandant 10. puka. Strogi oficir primetio je još iz daljine nekakvo dete u vojničkoj uniformi. Zaigrale su mu naočare od zaprepašćenja. Umirio je konja i zaustavio dečaka.

– Kaplare, iz koje si jedinice? – upitao je strogo oficir.

– Gospodine potpukovniče, ja sam Momčilo Gavrić, kaplar prvog voda baterije „Danglis”.

Došli su zajedno u štab. Potpukovnik je ispričao sve majoru Stevanu Tucoviću, rođenom bratu revolucionara Dimitrija Tucovića, koji je očigledno bio zadovoljan što je upoznao hrabrog i pametnog dečaka. U jednom trenutku je viši oficir predložio da dečaka unaprede u podnarednika. Već sutradan, celom desetom puku pročitana je zapovest o Momčilovom unapređenju. A on je imao samo jednu želju: kud vojska, tu i on. Od boraca se nije odvajao. Mnogi nisu verovali u njegove mlade godine. I sve je izgledalo dobro, jedino što je bio obučen u svoje poderane „haljine” i što je bio bos. Zato je major Tucović naredio da mu se sašije oficirsko odelo. Već sutradan su ga obukli u uniformu artiljerijskog oficira.

Sabesednik reportera „Politike” nastavio je sa prisećanjima na Momčilovu, ali i na odiseju srpske vojske:

– Stigli smo na Krf, gde je nastavljen normalan kasarnski život. Dečak je obavljao sve dužnosti kako valja. Primao je i sva sledovanja kao i svi ostali.

Još neko vreme je proveo na Krfu, a onda su ga poslali na školovanje u Englesku.

– Teško smo se rastali – pripovedao je Ćirić. – Dao sam mu tri zlatnika i upozorio da ih ne dira sve dok se ne nađe u velikoj nevolji. Čekao sam ga posle Prvog svetskog rata, nije se javio. Nadao sam se da ću nešto čuti o njemu posle Drugog svetskog rata. Zato sve koji ga poznaju pitam: gde je podnarednik Momčilo?

Tragao je ovaj oficir za najmlađim srpskim vojnikom (od njega verovatno nije bilo mlađih ni u drugim vojskama), čija se odiseja produžila i posle Prvog svetskog rata, kao i njegovim školovanjem u Engleskoj. Izučio je grafičarski zanat i zaposlio se u fabrici hartije „Vapa” u Beogradu, u kojoj je radila i njegova supruga Kosara.

Hapsili ga i komunisti

Junak je bio dečak iz lozničkog kraja. Prebrodio je mnoge nedaće i prepreke, a početkom 1915. jedva je preživeo epidemiju. U Beograd se vratio 1921, ali ga već 1929. hapse oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske jer mu nisu verovali da je četiri godine ratovao i da je nosilac „Albanske spomenice”. Za vreme Drugog svetskog rata Nemci su ga dva puta slali u logor. I komunisti su ga hapsili zato što je govorio „da nam Albanci nisu braća”. Zbilo se to u vreme otopljavanja odnosa između Jugoslavije i Albanije, zapravo između Tita i Envera Hodže. Ozni ništa nije moglo da promakne, pa ni ove Gavrićeve reči.

Nije pomoglo ni što je kao desetogodišnjak pešice prešao Albaniju, stigavši na Krf, na kojem su mu docnije postavili zlatnu ploču. Odlikovali su ga Francuzi, a kod nas je morao da bude više uvažavan. Kako se obreo među srpskim vojnicima? Priča je, uglavnom, poznata: početkom avgusta 1914. austrougarski vojnici su mu na kućnom pragu ubili oca, majku, tri sestre i četiri brata, a kuću zapalili. Preživeo je zahvaljujući ocu koji ga je poslao kod strica da nađe zapregu. Videvši da je ostao bez najbližih i bez doma, zaputio se na planinu Gučevo da traži srpsku vojsku. Nabasao je na 6. artiljerijski puk Drinske divizije...

Ostala je upamćena i priča o njegovom susretu s vojvodom Živojinom Mišićem 1916. godine. Slavni vojskovođa je na Kajmakčalanu obilazio rovove i u magnovenju spazio Momčila, tada jedanaestogodišnjaka.

– Šta ovo dete radi ovde? – upitao je vojvoda.

– On ratuje još od Cera. Neprijatelj mu je zatro celu porodicu. Prešao je s nama i Albaniju – odgovorili su oficiri.

Iako su mu pretpostavljeni naredili da bude u zaklonu dok traje bitka, on to nije poslušao, već se ušetao među prave ratnike. Kad je krenula artiljerijska paljba neprijatelja, vojnici su se sklonili u rov, sem Momčila, koji je ostao pored topova. Neko od vojnika ga je ščepao i na silu uvukao u rov.

Umro je 28. aprila 1993. u Beogradu i ostao upamćen kao najmlađi vojnik u Prvom svetskom ratu.

KUVARI NAPRAVILI KREVET

Momčilo je na frontu posluživao oficire, ali su jednog jutra primetili da ga nema. Počeli su da ga traže i ubrzo saznali da je bolestan. Pomislili su da je to od tifusa, koji je u to vreme harao među vojnicima i narodom. Potporučnik Svetislav Ćirić je posilnom vojniku Luki Prediću i još dvojici naredio da krenu u selo Tršić. Poveli su i konja da na njemu vrate bolesnog dečaka. Pronašli su ga i doveli u Loznicu, gde su uz pomoć lekara nastavili da ga leče i neguju. Predić je dobio naređenje da se od dečaka ne udaljava sve dok se ne oporavi. Tako je i bilo. U isto vreme kuvari u jednoj od jedinica su za dečaka napravili krevet. Čim se oporavio, vratio se među vojnike.

VOJSKA HRANILA NAROD

Događalo se da vojska ne pojede svu hranu u dnevnom sledovanju, tako da je ostatak deljen narodu. Deca, žene i starci dolazili su s posuđem i hranili se zajedno s vojskom. Mnogi su bili bosi, iscepani, zarasli u kosu, posebno dečaci i devojčice. U toj gomili potporučnik Ćirić spazio je i Momčila. Već tada mu je prirastao za srce. Docnije su postali odlični prijatelji, prebrodivši zajedno albanske serpentine i pobedivši neprijatelja na Solunskom frontu. Oficir nije krio da mu je Momčilo u neku ruku štićenik. Razloga za to bilo je napretek.