U kolevci tompusa

Oko 160 kilometara zapadno od Havane, nalazi se Pinar del Rio, planinska, najzapadnija provincija Kube, gde se u dolini Vinjales smestila verovatno najčuvenija na svetu regija za uzgoj duvana, Vuelta Abaho.

Rajsku dolinu Vinjales, čija prosečna temperatura iznosi 23 stepena, a vlažnost je oko 65 procenata, čini neobičan brdovitog krajolik Sijera de Vinjales, koji je na listi Uneskove baštine.

Zaobljena brda iznad ravnice

Upečatljiv kraški pejzaž jedinstven je zbog stenovitih uzvišenja obraslih zelenilom, koje čini niz visokih, zaobljenih brda na neobičan način izdignutih iz ravnice doline, koju Kubanci nazivaju „mogotes”.

Bujne pejzaže u bezbroj nijansi zelene, na nadmorskoj visini od oko 300 metara, dopunjuju seoske kuće raštrkane po ravnici, s tipičnim, natkrivenim tremovima i stolicama za ljuljanje.

Sve do 1804. godine, kada je na Haitiju izbila pobuna robova na plantažama šećerne trske, i kompletna proizvodnja šećera postepeno prebačena na Kubu, najveće ostrvo Kariba bilo je poznato kao ostrvo duvana.

Lišće biljke Maje su još pre dve hiljade godina koristile za pušenje tokom religijskih ceremonija. Kada je Kolumbo s mornarima stigao na Kubu, Španci su bili prvi Evropljani koji su videli lokalce kako puše smotane cigare od lišća duvana, ušmrkavajući dim u nozdrve uz pomoć spravice u obliku slova ipsilon.

Obilazeći dolinu Vinjales, posetili smo jedno od na stotine imanja s plantažom duvana, gde Alehandro, vlasnik farme duvana, uzgaja najveći izvozni adut Kube, i gde dočekuje turiste. Objasnio nam je da se kubanske cigare ne konzumiraju svakog dana, već u specijalnim prilikama, uz čašicu dobrog viskija, i da su najčešći konzumenti tompusa oni s dubljim džepom.

Na njegovoj plantaži, u kućici sušari, videli smo kako izgleda proizvodni proces sušenja duvana koji može da traje od šest meseci do deset godina, i koji tokom sušenja, farmeri prskaju aromom vanile, ruma, meda ili limuna. Što je proces sušenja duži, duvan je tamniji i kvalitetniji. Kada poprimi boju pržene kafe i stekne naziv Maduro, reč je o najskupljoj cigari na Kubi. S obzirom na to da mehaničke metode uzgoja i berbe smanjuju kvalitet duvana, farmeri i dalje koriste starinske metode i vuču životinja.

Na Kubi 90 odsto od ukupnog prinosa lišća duvana, farmeri su u obavezi da prodaju državi, koja vrši otkup, obezbeđuje sušare i duvan šalje u državne fabrike gde se izrađuju cigare. Ostatak od 10 procenata prinosa ostaje farmerima, gde na njihovim imanjima mogu da se kupe cigare ručne izrade. Iako se i one u državnim fabrikama na Kubi prave ručno, u izradi postoji značajna razlika. Na plantažama, farmeri uvijaju cigare bez dodatka konzervansa, amonijaka i pojačivača ukusa, zbog čega originalne cigare s Kube nemaju ni miris, niti ukus. Ukus originalnih kubanskih cigara pušač određuje po sopstvenom nahođenju, tako što vrh cigare koji stavlja u usta, prethodno umoči u med, viski, ekstrakt vanile ili bilo koji drugi napitak čiju aromu voli.

Alehandro nam je objasnio da se nikotin koji je pre fermentacije bio pravilno raspoređen na površini čitavog lista, nakon procesa sušenja koncentriše u centralnoj žili, te se prilikom uvijanja cigara, list cepa i žila se izbacuje, što je i demonstrirao kada je ispred nas, veoma vešto umotao cigaru iz nekoliko osušenih listova. Nakon što se žile s najvećom koncentracijom nikotina uklone, potapaju se u vodu i od njih se pravi prirodni pesticid neprijatnog mirisa koji farmeri nazivaju tabakina, veoma efikasan protiv insekata.

Kubanska cigara pravi se od tri vrste lista, koji torsedoresi ‒ oni koji uvijaju cigare, nazivaju punilo, vezivo i omot. Nekoliko delova lista uvije se u punilo, zatim se oko njih umota lišće koje je vezivo, i na kraju ih poslednji list obavije kao omotač. U državnim fabrikama, poslednji list koji služi kao omotač, se pegla. Posmatrali smo Alehandra kako uvija tradicionalnu kubansku cigaru, i na kraju uvijanja, spoljne listove „lepi” medom, od nektara cveta duvana.

Cena najjeftinije cigare ‒ sedam evra

Alehandro nam je pričao o tome koju vrstu cigara su pušili Če Gevara, Fidel Kastro i Vinston Čerčil, i objasnio nam da postoji svojevrsan pušački bonton, nekoliko načina na koji bi trebalo držati tompus prilikom pušenja, u zavisnosti od toga da li ste muškarac ili žena, slobodni ili zauzeti, i slično.

Na kraju obilaska farme duvana i priče o cigarama, pazarili smo nekoliko kubanskih tompusa, koji se prodaju na komad. Prosečna cena jedne cigare je između sedam i devet evra, u zavisnosti od jačine i starosti. Tompusi se čuvaju u kutiji od kedrovine, a umotani u plastičnu kesu, u frižideru mogu da održe svežinu i vlažnost i do nekoliko meseci.

www.umetnostputovanja.rs

Mural praistorije

U ovoj oblasti, unutar jednog od neobičnih, kraških brda, posetili smo vodenu pećinu kojom smo jedno vreme plovili čamcem, a zatim videli i Mural praistorije, šareni grafit oslikan na golom delu brda, gde je prikazan životni ciklus izumrlih životinja i čoveka, na Kubi. Godine 1961, mural je oslikao kubanski umetnik Moriljo, inspirisan muralima najpoznatijeg meksičkog slikara 20. veka, Dijega Rivere, supruga Fride Kalo. Na šanku malenog bara ispred murala, probali smo možda najbolju pinjakoladu na ostrvu. Napitak nalik frapeu od kokosa samlevenog u blenderu, sa sokom od ananasa s lokalnih plantaža, i domaćim rumom, posut je cimetom, što čini savršen spoj.

 Kohiba i Montekristo

 Kubanske cigare se prave u tri jačine. Od gornjih slojeva lišća biljke duvana koji su bili izloženi najjačem suncu, cigare su najjače i nose naziv Kohiba. Iako od 1935. postoje i kao brend, naziv cigara Montekristo, koje su naziv dobile po knjizi Aleksandra Dime, „Grof Monte Kristo”, na Kubi se koristi i kako bi se opisao duvan srednje jačine, napravljen od listova u središnjem delu biljke.

Od najnižih delova lišća, koji su tokom rasta upijali najmanju količinu sunčeve svetlosti, motaju se najslabije cigare koje nose naziv Romeo i Julija.