Slika kao ogledalo

 „Jes' malo sutra”, naziv je nedavne izložbe poznatog slikara Joškina Šiljana, kako glasi umetničko ime Nebojše Stojkovića, rođenog u Pirotu 1953. godine. Do autora smo se probijali kroz gužvu, sećajući se dosadašnjih izložbi koje su, kao i ovu, posetili mnogi poznati istoričari umetnosti i slikari, glumci i predstavnici muzeja i galerija, novinari i kamermani.

„Ovu postavku dela iz mojih različitih perioda stvaralaštva nazvao sam tako koristeći autentični srpski žargon koji predstavlja i sumnju i otpor, kao i pravo na sopstveno mišljenje i rad. Uvek sam dozvoljavao da me ka cilju vode pouzdani instinkt i snažna želja da otkrijem nepoznato”, objašnjava.

Na naše pitanje koliko mu znači izložba predstavljena na tri nivoa Salona muzeja grada preko puta Crkve Svetog Marka, na kojoj je jedna instalacija u suterenu, otvorenom posebno za ovu priliku, izazvala okupljanje većine prisutnih, Šiljan odgovara:

„Kakva je moja slika, kakva moja karijera, takva je i ova velika izložba. Na njoj se oseća veliko kretanje Beograda, u kojem smo i mi koji smo rođeni van našeg velegrada. Po reakcijama dece i odraslih vidi se da su slike na neki način njihov 'pokret'. Kretanje je u osnovi mojih slika, na kojima se vidi nemoć, ali i informacija koja je izrasla iz mog ličnog, ali i našeg kolektivnog bića.”

Publika vidi sebe u slikama

Njegova umetnost i reakcija na nju su „sistem ogledala”, kako je objasnio za „Magazin”, najavljujući trajanje izložbe do 17. avgusta.

„Oni koji su došli da vide moja dela, u stvari, vide sebe u tim slikama. Ali na nivou bića, na nivou energije i onda i emocije. U suštini, kada ih posmatram, vrlo malo imaju logičke veze s mojom umetnošću”, kaže autor slika na kojima su i njegovi napisi s izmešanom ćirilicom i latinicom.

„Njegova platna tako dobijaju duhovitost i vrcavost slobodoumlja koje ne traži objašnjenja, definisanja, niti opravdanja. Autor slavi gest oslobađanja što je njegovu umetnost proslavilo”, opet se uključuje u razgovor Ana Kršljanin. Na to slikar brzo uzvraća:

„Ali slobodu u ovom kontekstu nikako ne treba da shvatite olako, već kao snažan otpor svim oblicima normi i očekivanja.”

Naš sagovornik ne zna nikada koliko je izložio trenutno slika, jer smatra da je i sama izložba jedan kreativni proces, u kojem se, dok postavljate radove, pod svetlosnim uglom i inspiracijom taj broj i odabir menja. „A moje težište je na procesu, ne na broju slika i izložbi”, kako kaže.

Slikarstvom se, inače, bavi aktivno od 1987. godine i pripada generaciji umetnika koji su devedesetih tragali za tom slobodom – umetnosti i misli.

Izlagao je u značajnim galerijama širom regiona, ali i u svetskim muzejskim prostorima. Učestvovao je u mnogim međunarodnim likovnim kolonijama, bio pokretač raznih u Srbiji... Njegova dela se nalaze u raznim muzejskim i korporacijskim kolekcijama u svetu, zbog čega ga je kritika svrstala u „najznačajnije srpske savremene umetnike”.

Kako kaže, jednu od svojih prvih samostalnih izložbi devedesetih imao je u Studentskom kulturnom centru, tada „leglu” konceptualne umetnosti i nove umetničke prakse. Iako nikako nije konceptualni umetnik, on je prihvatio, kaže, da na takvim scenama i platformama gradi svoj autentični iskaz. Prihvatajući pravac koji je razbijao stereotipe forme i estetike u modernizmu, on je hteo da pokaže da je umetničko delo i objekat i predstava i jezik, da ima svoj vizuelni i lingvistički nivo. Kako podseća, u ciklusu „Duplo golo” on poziva da se umetničko delo posmatra i kao objekat i kao slikovita predstava, ali i kao priča s nastavcima definisana osobenostima jezika njegovog rodnog kraja, juga Srbije.

„Slika za mene sama sebe slika... I ja svakog trena osećam veliku zahvalnost što mi je dato da učestvujem u tom procesu. Kao energija slike, koja još postoji nezavisno od praksi digitalnog sveta i truda da se slika prenosi kju-ar kodovima, tako postoji i energija jezika koja povezuje lične, lokalne i globalne istorije”, kaže.

Na pitanje šta bi poručio mladim umetnicima i da li od umetnosti može lepo da se živi, odgovara: „Svaki savet je čista sujeta, gordost, kao ja znam i ja sam pametan... Kao kamen oko vrata. S usponima i padovima, svako ima svoj put. Naročito ako je posut trnjem.”

Živi u Grdelici kod Leskovca, na početku Grdeličke klisure, odakle po babi potiče, kako zadovoljno kaže, misleći, nagađamo, na nestvarno divlju prirodu ovoga kraja.

Od Nebojše do umetničkog imena

Na pitanje ko je Joškin Šiljan, slikar odgovara: „Nemam pojma, a čemu i da znam kako se od Stojković Nebojše došlo do Joškina Šiljana. Ali to više nije bitno, jer Joškin Šiljan, izmišljen, sada postoji i slika”, tajanstven je.

Po struci građevinski inženjer

Stojković je, inače, po struci i zanimanju građevinski inženjer koji danas kaže: „Nisam ja ušao u slikarstvo, već slikarstvo u mene. Niti poznajem moj likovni izraz, niti on mene, iznova se igramo žmurke. Znam da sam sitan šraf u procesu stvaranja, odnosno samostvaranja, ali uhvatio sam se u to kolo i neću iz njega da izlazim, nek se kolo vrti dalje.”

Nazivi dela

Neobična su imena njegovih slika poput „Nešto mi ne deluju poznato”, „Boginja bez skandala”, „Crni crnci, čekajući voz za tam, tam negde”, „Ne to nije Nebojša, ali nije ni njegova tetka”... Na jednoj slici napisao je (bez interpunkcije): „Jednom Šiljan srete sebe al ni za tren ne zastade nego si produži pa ga ljudi upitaše što se Šijane praviš važan pa neće da se javiš na samoga sebe jes ja nemam drugu rabotu nego s budale da se zanosim odgovori Šiljan na ljudi i nastavi da vata zjala i to šarena.”