Šta je to "kompresija automobila"
Skulptura je izazvala 1960. godine oprečne emocije – od čuđenja i zapitanosti do zgražanja
Druga polovina 20. veka pritiskala je umetnike i mlela njihove duše kao što su industrijske mašine mlele materijale praveći od njih stvari. Skulptor Sezar Baldačini nije tu pojavu ovekovečio u prenosnom nego u bukvalnom smislu. Godine 1960, kao iskusni vajar, pridružio se idejama umetničkog pokreta „Novi realizam” i na Majskom salonu u Parizu izložio svoje delo „Kompresija automobila”, koje je izazvalo more emocija – od čuđenja i zapitanosti do zgražanja. Izbio je čak i skandal, koji su dobri poznavaoci umetnosti nazvali „atak na kulturu”, a oni što večito u sve sumnjaju pridodali su mu epitet „reklamnog trika”.
Šta na umetničkoj izložbi traži taj paralelopiped sačinjen od olupina karoserija, delova mopeda, polomljenih metalnih cevi, počupanih plastičnih žica, zarđalih registarskih tablica, napuklih vetrobrana, naprslih retrovizora? Kompoziciji, doduše, nisu manjkali bogatstvo oblika, raznovrsnost boja i raznolikost materijala.
Ali, šta je to? Skulptura ili ruganje umetnosti?
Baldačini je na komentare odgovarao: „To vam je svojevrsni tavan (podrum) memorije ili, ako hoćete, orman nesvesnog.”
Najpribližniji istini bili su oni koji su tvrdili da Sezara, pre svega, interesuje negativan momenat industrijskog ciklusa, kad industrija, zatvarajući sopstveni ciklus, uništava sopstvene proizvode i ponovo ih vraća na početni stadijum sirovine.
„Očajnička etika koja čoveka povezuje s grehom negira mu pravo na nadu i nemilosrdno mu se ruga”, napisao je teoretičar Pjer Restani u eseju „Filozofija umetnosti”.
Da li umetnik, kada ostane bez prebijene pare, postane filozof ili sakupljač sekundarnih sirovina? Sezar, koji je i bukvalno bio u nemogućnosti da vaja od drveta, bronze ili mermera, pronašao je basnoslovno bogatstvo u besplatnom industrijskom otpadu. Bilo kako bilo, ova skulptura danas krasi muzejske odaje u pariskom „Boburu”.
Francuski skulptor Sezar Baldačini (1921–1998) rođen je u Marselju kao sin francuskih emigranata. Kao dete, sedeo je u bistrou svog oca i bez prestanka crtao, tako da su ga svi gosti poznavali i predviđali mu lepu umetničku budućnost. Godine 1940, po završetku srednje škole, upisuje Akademiju lepih umetnosti, prvo u rodnom gradu, a zatim školovanje nastavlja u Parizu. Na Bijenalu u Veneciji 1956. prvi put javno izlaže, i to u Francuskom paviljonu, gde privlači pažnju neobičnim temama. I dalje je student, koji nije više imao pravo da se hrani u studentskoj kantini. Četiri godine kasnije dolazi u kontakt s idejama pokreta „Novi realizam”. Iako je već blizu pete decenije života i dalje je večiti student. Vodi boemski život u Sen Žermen de Preu i u umetničkim krugovima Pariza. Radi svoje čuvene skulpture od kompresovanog otpada, a 1975, kao već priznati umetnik, vraća se skulpturi i radi čuveni gigantski „Palac” od bronze, koji se smatra njegovim remek-delom. Kreće se u visokom društvu koje ga rado prihvata kao „sofisticiranog, zabavnog klovna”. Ostatak života eksperimentiše s raznim neuobičajenim materijalima, radeći neobične skulpture od još neobičnijih materijala kao što su hleb i čokolada... O sebi je govorio: „Ja sam u neprekidnom konfliktu sa samim sobom. Moja unutrašnja anksioznost stvara moju umetnost.”
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
