Pod nebom Pigala
Najbolja pevačica francuske šansone muziku će prvi put čuti u – javnoj kući. Na sahrani Edit Pjaf bilo je 40.000 ljudi. Šarl Aznavur rekao je da je prvi put posle Drugog svetskog rata u Parizu neko zaustavio saobraćaj
Edit Pjaf, koja će biti upamćena kao najslavnija šansonjerka Francuske, rođena je pre 110 godina i svi ljubitelji šansone obeležavaju ovaj datum. U Parizu, u stanu u kome je živela na početku karijere, sada je muzej posvećen ovoj umetnici, uvek pun posetilaca iz čitavog sveta. Ovde se čuva njena čuvena majušna crna haljina u kojoj je nastupala – Edit Pjaf je bila visoka svega 147 centimetara – plišani medved, poklon od obožavalaca, rukavice Marsela Serdana, svetskog prvaka u boksu koji je bio njena najveća ljubav. Njegove bokserske rukavice su na stočiću kraj njihovih zajedničkih fotografija, meko sijaju, kao da su od sandalovine, patinirane hiljadama dodira ruku pevačice. „Ako pomilujem rukavice, vazduh će mi opet zamirisati na šampanjac”, govorila je. Njen otac bio je ulični akrobata, majka pevačica. Rođena je 19. decembra 1915, u tri ujutru, u ulici Belvil broj 72, ispod kandelabra, u Parizu. Vejao je sneg i porođaj se odigrao tu, na ulici, pod acetilenskom svetlošću. Rođenje nasred ulice bio je znak – devojčica će veliki deo mladosti provesti upravo pevajući na ulicama, a njen glas imaće nepokolebljivu snagu onih slučajno preživelih, sonornost i sklad, proroštvo, dragocenost slobode, tamnu toplinu putene ljubavi i sjaj dragulja nađenog ispod oluka koji se cedi. Pošto je srećan život nemoguć, ona se šopenhauerski odlučuje za umetnički, tj. herojski. Njena porodica se raspada. Edit je data na čuvanje baki, koja je živela u Berneju, u Normandiji. Ona je po smrti dede otvorila – javnu kuću. Devojke koje su u njoj živele obradovale su se devojčici. „Dete u kući ljubavi je dobar znak”, uzvikivale su. Uveče su je ljuljale da zaspi u sobi sa tamnim tapetama, po kojima su letele ptice i gužve srebrnih listova. Primetile su da devojčicu najbrže umiruje zvuk klavira. Najbolja pevačica francuske šansone muziku će prvi put čuti u – javnoj kući. Devojke otkrivaju da devojčica ne razlikuje svetlost od tame. Baka je vodi kod lekara – dijagnoza je slepilo.
Plava pesma
U javnoj kući odlučuju da će dati crkvi 10.000 franaka ukoliko, posle zajedničke molitve, devojčica progleda. Čitavog dana se sa malom mole Svetoj Terezi u crkvi u Lizjeu dame sa ljubičastim kapcima što pale sveće i kleče u visokim potpeticama. Čudo se dogodilo nekoliko dana kasnije, prvo što je buduća velika Pjaf ugledala bile su klavirske dirke. Od sreće su prodavačice ljubavi odjurile kod lokalnog sveštenika. Prekrstio se i rekao im da je to lepo, ali da mala sada, kada vidi, ne sme da nastavi život u javnoj kući. Pozvan je njen otac, ulični akrobata. Stavio je devojčicu na bicikl. „Ulica je tada postala moj konzervatorijum, moj život, moj usud i moja radost”, reći će kasnije Edit. I otac je te jeseni odvodi u Pariz, koji se rascvetava pod kišom. Otac izvodi akrobatske vežbe, ona zatim sakuplja novčiće. Kasnije, kad devojčica jednom zapeva, ispostaviće se da je njen glas toliko moćan „da može dohvatiti vrh Ajfelove kule”. Sa petnaest, Edit odlazi da sama živi u hotelu, pevaće na ulici i zarađivati. Ritual je svakog jutra bio isti – izlazila bi na ulice sa polusestrom Simon, obe mršave, lutajuće hodočasnice, obe sićušne, gladne i nasmejane. Edit bi popila prvu kafu, zagrejala grlo i pevala snažnim glasom, pevala je samoću, krhotine prvih poljubaca, strahotni talog siromaštva, prazne džepove i opustošena srca... Domaćice bi sa prozora bacale po deset ili dvadeset franaka... Njihovi drugari behu podvodači, vojnici, mornari... Obe su rano upoznale oštre osmehe tela. Nevinost mladosti beše zabava za bogate. Kada Edit upozna Luja Dipona, kaže Simoni da je on taj, njen, zauvek... Za dva meseca, ona je trudna. Edit dobija devojčicu Marsel. Brinu se o njoj najbolje što umeju, ali Edit ubrzo ponovo peva na ulici, da zaradi. Otac Luj je došao i uzeo je. Jedne noći dolazi kršeći prste: „Meningitis... Brzo...” Edit je odjurila. Marsel je umirala. Na nebu se gasio mesec. Posle, Edit i Simon otišle su u mrtvačnicu. Edit je želela pramen detinje kose. Čuvar nije imao makaze, samo turpiju. „Beše to jeziva slika. Edit koja pokušava da isturpija malo tamne, meke kose i mrtva glavica koja se od njenih sporih pokušaja pomera levo-desno”, pisala je Simon. Nije bilo dovoljno novca za kovčeg. Edit je izašla na vetrovitu ulicu, glumeći javnu ženu. Prišao joj je čovek i otišao sa njom u obližnju sobu. „Ti ne deluješ kao da...” „Kćer mi je umrla, sakupljam novac za sanduk”, rekla je tiho. „Koliko ti treba?” „Fali još deset franaka.” Čovek je na sto spustio dvadeset i izjurio napolje. Detinja smrt prvo je ozbiljno potonuće u alkohol. Dugi meseci potpunog beznađa. Onda se pojavio Rajmond As. Naučio ju je finim manirima, pravilnom čitanju (Edit Pjaf je imala završen samo prvi razred osnovne škole), lepom ophođenju, damskom držanju, pravilnom kretanju na sceni. Posle njega, vrata uspeha behu napokon otvorena. On joj je i napisao pesmu: „U dubini njenih očiju beše nečeg čudesnog što je unosilo plavetnilo u prljavo nebo Pigala...” Žak Kokto će za nju napisati komad „Ravnodušna lepotica”, u kome je igrala – sebe. Postaje prijateljica i sa Morisom Ševaljeom. Dok traje Drugi svetski rat, napisaće pesmu koja ju je proslavila: „Život u ružičastom”. Nekoliko puta pevala je u logorima i fotografisala se sa zarobljenicima. Te fotografije su kasnije korišćene za izradu lažnih dokumenata i sada je jasna veza između Edit Pjaf i Pokreta otpora. Mnogim zatvorenicima je spasla život. Isecali su svoja lica sa tih fotografija i pravili lažne propusnice. Kraj Drugog svetskog rata doneo joj je nastupe u Mulen ružu i novu ljubav – Iva Montana. Ali i u njegovom naručju Pjafovu prate noćne more teškog detinjstva i nevesele mladosti. Ubrzo, nastupaće i u Karnegi holu, osvojiće Ameriku, pevaće zajedno sa Aznavurom, kome je, takođe, pomogla da počne karijeru. Njene ploče su prve na top-listama, a ona je napokon upoznala čoveka koga je čekala celog života. Zove se isto kao njena pokojna kćer – Marsel – i svetski je prvak u boksu. Marsel Serdan. Oženjen je, ima troje dece. Ali voli Edit. „Simon, ovo je zauvek...” Ali zauvek, ta stara dečja bajka, beše najveća obmana na svetu. U trenutku dok je nastupala u Njujorku, Edit se Marsela strahotno poželela. Molila ga je da dođe. Serdan je jedva našao jednu kartu za let. Avion se srušio na Azurima. Od tog trenutka, njen život samo je ubrzano kretanje ka smrti. Uletela je u spiritizam, Simon, dama medijum i ona zvale su Serdanov duh. Sto je mirovao čitavu noć, počinjao je osvit, Edit beše očajna. Simon je tada odlučila i tajno počela da pokreće tronogi sto, smišljala je reči pesme koje, navodno, piše Serdan za Edit. Tako je nastala čuvena „Plava pesma”. Ona je njemu napisala „Himnu ljubavi”, jednu od deset najboljih francuskih šansona svih vremena. Edit Pjaf je preminula u svojoj vili na Azurnoj obali 11. oktobra 1963. Nikada se nije oslobodila alkohola niti droga.
Uprkos Katoličkoj crkvi
Pred smrt, imala je dugačku turneju – pevala je u Olimpiji, a između pesama su joj ubrizgavali morfijum protiv bolova koji više nisu prestajali. Na dan ukopa, Katolička crkva je zbog „grešnog života” Pjafove preporučila stanovnicima Pariza da se ne okupljaju na sahrani, a nadbiskup je odbio da se održi misa. Ali oni koji su je voleli – došli su. Na sahrani Edit Pjaf bilo je 40.000 ljudi. Šarl Aznavur rekao je da je prvi put posle Drugog svetskog rata u Parizu neko zaustavio saobraćaj. Nisu došli da joj odaju počast samo slavni, bilo je tu i žena sa cegerima, muškaraca u radnim odelima koji su napustili posao da bi se oprostili od nje... Tu je stajao i ceo odred legionara, a kraj njih uplakana Marlen Ditrih. Otac Leklen je nad kovčegom tiho govorio Oče naš uprkos svim preporukama i zabranama crkvenih zvaničnika. Prekrivena ružama, orhidejama, ali i gomilom poljskog cveća, ležala je pevačica sa ljubičastim očima, tako sićušna u ogromnom čamcu za odlazak u večnost. Pored nje, ležao je njen talisman – zečja šapica.
