U džungli bogova

Damare Balija osetili smo čim smo sa aerodroma u glavnom gradu Denpasaru krenuli ka središtu ostrva, a tako je i u svim drugim pravcima. Neopisive su gužve i kolone u saobraćaju na starim uskim putevima, jer njima danas milion turista godišnje hita u srce džungle, koju kao da još od savremene civilizacije čuvaju okolne rajske plaže i nepredvidivi talasi Indijskog okeana. Zvuci motora automobila i „armije” porodičnih i taksi skutera prepliću se s horskom pesmom nepoznatih ptica skrivenih u egzotičnom rastinju.

Za nas nestrpljive, prva stanica bila je šuma majmuna Sange. Na ostrvu koje se smatra „biserom” ostrvske Indonezije ima više „džungli majmuna”, ali smo čuli da u ovoj sa njima možete da se poigrate, pa i napravite „selfi”. U ostalima mogu i da vas napadnu ako i pomisle da se sa njima šegačite.

Istina, nije bilo lako slikati se sa nemirnim stanarima ove jedinstvene šume u koju se ulaz naplaćuje, ali su ih sezonski zaposleni domoroci neprekidno hranili, sa štapom u drugoj ruci za svaki slučaj. Kada to čine sedeći pored vas, majmun lako može da vam se dobroćudno nađe u krilu, a kada je jednoj turistkinji iznenadno skočio na rame, pa na glavu jer ga je privukla njena kapa, samo su joj rekli da bude mirna i da ga ne dira. I zaista, radoznalac je brzo pohitao dalje. U ovoj šumi se, kažu, prema majmunu ophode kao prema čoveku. Objasnili su nam i da je na Baliju to sveta životinja, tako da, kada majmun ugine, i za njega na ovakvim mestima organizuju kremaciju kao obred koji je, inače, tipičan za Balinežane.

Iako su stanovnici Balija deo najmnogoljudnije muslimanske države na svetu, oni su skoro 90 odsto hinduisti, a tu veru su na njihovo ostrvo doneli davno sveštenici sa Jave. Balinežani su, prihvatajući drevnu vedsku indijsku religiju koja potiče još iz 16. veka p. n. e., razvili svoj specifičan hinduizam, sa primesama budizma koji je iz religije sa reke Ind i nastao, kasnije, u 6. veku p. n. e. Takođe, i sa običajima nastalim iz ovdašnjeg šivaizma. Sa sopstvenim ritualima, od šarenih povorki i plesa do ceremonija u čast bogovima. Sa verom u tri glavna boga: Bramu, koji je zaslužan za rađanje; Višnua, koji simboliše životni tok i energiju; i Šivu, koji oduzima život, a ujedno ga obnavlja. Sve u skladu sa učenjem o Trimurtiju ili Svetom Trojstvu u hinduizmu. Njihovi bogovi predstavljaju se i kao jedna figura sa tri glave i šest ruku.

Hinduističke hramove na „ostrvu bogova”, sakrivene u džungli i na visokim liticama iznad okeana, kažu ovde, čuvaju upravo majmuni. Hram je ovde svetinja. Pod krovom od bambusa, najzastupljeniji otvoreni hram na četiri drvena stubića, imaju skoro svako kućno dvorište i terasa hotela. Ispod krova je smešten žrtvenik ili „kanang sari” predviđen za molitve bogovima, to jest korpica puna lišća banane, keksa i cveća. Zapaljeni tamjan je suština poruke bogu i veruje se da je zla kob ako ga preskočite ili ako stanete na neku od papirnih korpica koje se nalaze svuda oko kuća i hramova, pa morate pažljivo da gledate kuda stajete. Svakog dana se prineta žrtva zameni novim „kanang sarijem”.

Na Baliju veruju u reinkarnaciju i, kako nam je jedan taksista objasnio, uvek kada se dete rodi, pitaju „predstavnika paranormalnog sveta” koga je to dete od predaka nasledilo, odnosno čije duše je ovaploćenje. Uglavnom se, kaže, ponovo rodio pradeda ili deda... Zbog obreda kremacije, najčešće na livadi pored puta, ovde se često zaustavlja saobraćaj. Na Baliju se zadržao kastinski sistem, zbog čega i način kremacije zavisi od položaja, a najveći broj ljudi pripada najnižoj kasti. U najvišoj kasti sveštenika, one su posebna ceremonija. Stanovnici Jave koji su ovde prešli opirući se prihvatanju islama, kao i Balinežani, bili su uporni da zadrže hindu razmišljanje i način života. Ne želeći da prihvate ni holandsku okupaciju, nalazimo podatak, oko 40.000 ljudi iz najviših krugova ovde je izvršilo kolektivno samoubistvo 1904. godine. Kada je Dan tišine posle Balinežanske nove godine, nema nikakvog saobraćaja, ne lete ni avioni, a uveče ne sme da se vidi svetlost sa prozora. Prvorođeno muško dete se uvek zove Vajan, drugo Madi, treće Noman, četvrto Ketut, a ako je žensko, ispred se samo dodaje Ni. Ako se rodi i peto, sve ide iz početka i dodaje se pored imena „balik” (mlađi).

Mnogi rituali ovde, inače, smišljeni su da okupe celo mesto i podstaknu osećaj jedinstva i saradnje, tako da prolazak kroz sela u unutrašnjosti ostrva izgleda skoro idilično. A kada stignete na pirinčana polja, ponovo ste u savremenom dobu: iznad polja na kojima se danonoćno radi, u zemlji koja je jedan od četiri najveća izvoznika pirinča u svetu, promiču turisti u zip-linijama, na biciklu ili u ležećem stavu u vazduhu, dok ih ostali fotografišu. Jedna od sličnih atrakcija je i „najveća ljuljaška na svetu”, pored koje je i „najlepša”, a na njima, ako platite ulaznicu u kafeu pored, može da se otisne među drveće, iznad zelene reke u džungli. Fotografija za pripadnice lepšeg pola je još atraktivnija ako iznajme haljinu u nekoj od jarkih boja, što dodatno košta. Profesionalni fotografi su oko vas, nude slike po pristojnim cenama, dok vas u kafiću goste pečenim bananama i kukuruzom.

U Bašti začina blizu Ubuda mnogi su prvi put videli mačku iz džungle zvanu „cibetka”, koja je zaslužna za proizvodnju najskuplje kafe na svetu „kopi luvak”. Tačnije, zver iz porodice mačaka koja živi u džunglama Indonezije i koja liči na rakuna voli da jede najkvalitetnije crvene bobice kafe. Međutim, kako njen mali želudac ne može da ih svari, zbog čega ona non-stop i spava, zahvaljujući enzimima, zrnevlje fermentira i poprima ukus čokolade. Ono se sakuplja iz mačjeg izmeta, zbog čega se svako celo zrna pere pre obrade, tako da se za sto grama kafe ovde nekad naplaćuje i 200 do hiljadu dolara, u zavisnosti od toga gde cibetke žive: na slobodi u džungli, gde same biraju zrna, ili u kavezima na farmi, zbog kojih udruženja za zaštitu životinja apeluju da se „cibetka” ne pije.

Poklanjanje u znak poštovanja

Iako u Ubud u srcu ostrva stižemo umorni, odlazak u hotel odlažemo zbog retkog prizora: Lotos hram u centru grada, pored kraljevske palate, uveče kao magnet svojim svetlećim vodoskokom promenljivog spektra boja privlači ljubitelje fotografije. Bez odežde za molitve kojom se pokrivaju ruke, kukovi i kolena, uz kape za muškarce, ne možete da se približite kadru za slikanje. A ako tu tako obučeni stignete, puni dobre energije poželite da se i vi Balinežanima i njihovim svetinjama poklonite. Karakteristično za stanovnike ovoga ostrva je da uz topli osmeh sklope ruke kad vas sretnu i poklone se u znak dobrodošlice i poštovanja, premda je ulaz za strane posetioce zabranjen i u ovom hramu.

U najstariji i drevni hram u Ubudu Goa gađa uspeli smo da uđemo, jer je u pitanju pećina posvećena bogu sa glavom slona – Ganeši. U nju se ulazi kao u veliku kamenu glavu slona. Pored nje se nalazi budistički hram otvorenog tipa – po legendi, kraljica Dajana imala je dva sina, od kojih je jedan zagovarao hinduizam, a drugi budizam, te je odlučila da podigne oba hrama. U sarongama ili maramama za pokrivanje kukova i kolena koje vežete oko struka, umili smo se i na fontani „svetog izvora”. Još većim „čistilištem” smatra se hram Tirta empul, gde hiljade vernika u zelenim sarongama leti ulazi u kamenu fontanu sa 12 kamenih izvorskih česmi i kod svake se umiva, moli i stavlja glavu pod vodu dok se ne „pročisti” od loših misli i zavisti i ne približi nirvani. Na ulazu u hram je skulptura sveštenika koji nam rukom pokazuje da dođemo u hram i izaberemo tako između dobra i zla. „Detoks izlet” sa ovakvim pročišćenjem posle adrenalinske ljuljaške u džungli i s kupanjem posle u jednom od džangl-fiš barova na bazenima košta oko 45 evra.

Balinežani sa pomenutih izvora donose „svetu vodu” koju koriste prilikom kremacija za „pročišćenje duše” u porodičnom ritualu, kakav može da se vidi u selima oko šume bambusa. Obišli smo i „Vodenu palatu” čije je ime Tirtaganga, danas „vodenu baštu” sa crvenim japanskim koi šaranima i kamenim pločama za hodanje po vodenoj stazi. Ona je ostatak kraljevske palate na vodi koja je stradala prilikom erupcije obližnjeg vulkana Agunga 1962. godine.

Lava vulkana, međutim, priča vodič Miloš Lekić, zaobišla je te godine najznačajniji hinduistički hram na Baliju – Besaki, sagrađen kao kompleks hramova u osmom veku. Smešten je ispod samog vulkana Agung, koji je, sa visinom od 3.031 metar, i dalje aktivan, a poslednji put je eruptirao 2019. godine. Balinežani smatraju da su sa tog vulkana bogovi sišli na Bali i da je Agung njihova kuća. Besaki kompleks izgleda kao stepenice ka vulkanskom grotlu. Na kapijama koje su karakteristika svih ovdašnjih hramova, more fotografa slika turiste u ogledalu tako da dobiju svoju fotografiju ispred hrama sa odrazom kao na vodi. Ovu uslugu naplaćuju pet do osam evra, zavisi ispred koje ste kapije, gornje ili donje, i kakav je pogled. Balinežanke iz obližnjeg sela ne gube vreme i turistima nude marame, narukvice i komplete za tropske vrućine sa motivima iz tradicije ostrva. Besaki zovu i „hram svih hramova” ili „majka svih hramova”. Gledajući mapu Balija, hindu hramovi čine oko ostrva romboid čiji je Besaki centar i glavno svetilište. Koncept krovova sa više nivoa predstavlja, kaže Lekić, komunikaciju između dva sveta, a kipovi prikazuju likove hramskih zaštitnika i raznih božanstava. Hindu hramovi su uglavnom ručno građeni od kamena peščara.

Deg Mas, menadžer hotela u kom smo najzad odseli u Ubudu, rekao nam je da je na Baliju turizam u velikom porastu tako da mladi mogu da nađu posao, a da i svako od njih ko želi može da studira na univerzitetima u Denpasaru i Uluvatu, jer država finansijski podržava i visoko školovanje. Studentska soba za izdavanje košta do 70 dolara mesečno. Sedamnaestogodišnja učenica na turističkoj praksi Grejšija Karizma, na pitanje o mogućnostima i pravima žena, potvrđuje da je škola svima dostupna i dodaje da je devojkama lako da na Baliju nađu posao ukoliko nauče engleski jezik. Ona je već sretala srpske, ali ipak najviše indijske i kineske turiste, a ima i dosta posetilaca iz obližnje Australije. Ispraćajući nas iz hotela sa osmehom, poželela je ekipi iz Srbije srećan put ka jugu ostrva i peskovitim plažama u ovom delu Indijskog okeana. Džungli u srcu ostrva najbliža je „Verdžin” ili „Devičanska plaža” na zapadu, koja je skriveni biser bogate i zbog nje raskrčene šume, ali smo pri brzom uletanju u topli okean primetili kako trenutni vetar na talasima donosi najlonske kese. U toku je značajan svetsko-indonežanski program spasavanja mora oko Balija od zagađenja.

Turistička viza

Oni koji putuju samostalno, van agencijskog aranžmana, obaveznu turističku vizu mogu da dobiju onlajn preko službene stranice Ministarstva za turizam Indonezije. Ona traje 30 dana, a isto toliko može da se produži. U nju morate da upišete i prvu adresu na kojoj boravite u ovoj zemlji, a košta 30 evra.

Tropska klima i jeftin smeštaj

„Ekvatorska” ili tropska klima Balija na ostrvu je omogućila prijatne temperature od oko tridesetak stepeni tokom cele godine, premda sunce jako zrači i valja dobro zaštititi i pripremiti kožu. Klima Balija deli se na suvu i kišnu sezonu, pa se period suve od aprila do oktobra smatra najboljim za posetu. Tokom te sezone cene su nešto veće mada se ne može reći da su hrana, piće i smeštaj skupi ni u ovom periodu. U vreme kiša su mogući svakodnevni, topli pljuskovi, ali traju kratko. Hoteli, inače, ni u jednom periodu nisu skupi. Ima i jeftinih pansiona, kao i nekoliko ekoloških odmarališta koja ističu princip održivosti i odgovornog turizma.

Cene hrane, pića i prevoza

Kafa na Baliju može da se popije za od 60 centi do 1,2 evra, njihovo „bintang” pivo za 1,8 do 2,7, česte su akcije za koktele „dva po ceni jednog” i to košta oko osam evra, dok lokalni specijalitet nasi goreng – pirinač sa mesom, ribom ili povrćem – košta od 0,9 do 1,8 evra. U džangl barovima, gde je minimum potrošnje oko 10 do 20 evra za taj novac možete da ručate i popijete piće pored bazena, dok je u skupljim restoranima ručak od 20 do 40 evra. Najam skutera kojima se brže kreće kroz ostrvo na dan je od 3,5 do 4,7 evra, dok je preko „greb-greb” aplikacije vožnja taksijem na kraćoj relaciji od 0,9 do 2,4.