Bog je najveći pesnik

Negde na internetu naiđoh na pesme koje izvodi crkveni hor iz Bijeljine. Privukoše mi pažnju, te počeh da tragam za autorom stihova. Iznenadi me saznanje da je autor niko drugi do Visokopreosvećeni Mitropolit Zvorničko-tuzlanski gospodin Fotije. To saznanje osveži mi sećanje na biblijskog cara Davida koji je pisao psalme, vladiku Nikolaja Velimirovića i najvećeg srpskog pesnika vladiku Njegoša. Njihova dela obezbediše im život večni u zemaljskom svetu. Carevi, vladari vladike a pesnici. Šta je to što ih goni i stvara potrebu da pišu? Da li je pesma u stvari molitva? To me je navelo da uputim molbu za prijem kod Mitropolita Fotija, kako bih sa njim porazgovarao o ovim temama.

Došao sam dan pre u Bijeljinu, kao gost umetničke škole Odigitrija, gde je i sedište Mitropolita. Dan pre razgovora posetio sam manastir Svetog Vasilija Ostroško gde živi naš sagovornik.

Prelepo uređen park, manastirska porta sa klupama za sedenje iznad kojih se uzdižu grmovi rascvetanih ruža i zasadi cveća, posetioca uvode u tihovanje i prostor čuvan molitvom. Očaran popodnevnim mirom primetih monaha koji tihim hodom prolazi kroz portu. U ruci mu beležnica i olovka. Seda na jednu klupu i počinje da piše. Prepoznah vladiku i priđoh mu da ga pozdravim. Predstavih se i najavih sutrašnji razgovor. Čovek ispred mene duhovnik, sede brade, tihog blagog govora podsetio me je na podvižnika i posvećenika.

Ovaj kratak susret i razgovorme je naveo na misao da ću njegovu ličnost najbolje predstaviti kroz pitanja na koje će dati pisane odgovore.

Kada ste počeli da pišete pesme?

– Od mladosti pišem. U školi sam voleo da pišem sastave na časovima srpskog jezika. Moja pisanija su bila lirska, prepuna emocija. Voleo sam da pišem o lepoti prirode, ali je to uvek bilo nekako jezgrovito, danas bismo rekli pesnički. Pisao sam pesme po sveskama i na marginama knjiga, ali su one tu i ostale. Svaki se dar u čoveku razvija, pa i pesnički dar. Sazri i dođe vreme da donese plodove.

Da li su vaše pesme uhvaćeni treptaji života ili su, možda, zapisi vremena?

–I jedno i drugo. Neke pesme su nastale u trenu, kako nedavno zapisah: Nema rata bez brata, ili neke kratke pesme u nekoliko strofa, koje sam u šali nazvao - pravoslavna haiku poezija. Ali postoje i pesme koje za svoj temelj imaju neki istorijski događaj. Takve se pesme pišu sporije, sa mnogo manje emocija, ali se pazi na preciznost i tačnost iznesenog. Jednostavno, sa poezijom se nikad ne zna. Pesma kao planinski potok začas nabuja i izlije se i potopi okolne predele, a sa druge strane, može da se pretvori u potočić, koji se čini da je kao na izdisaju, ali je postojan.

Da li su pesme lek za dušu, put ka smirenju i večnom životu?

–Pesme se i pišu da bi bile na pomoć drugima, da pomažu, da isceljuju. Pesme se ne pišu radi sopstvene sujete, već na slavu Božiju, na dobro i korist drugoga čoveka. Pesme ipak imaju najviše uticaja na samog autora. Jer pesma ispevana u duhu smirenja i nas smirava, a ako je razdražljiva i nas takvima čini. Svakako je cilj poezije onostrano - Bog. Sve drugo je nedovoljno vredno poezije. Poezijom pokušavamo uspostaviti izgubljenu zajednicu sa Bogom. Zato je poeziju teško odvojiti od molitve i teško je ponekad razlučiti kada je pesma a kada molitva. A baveći se pitanjem Boga, pesnika svakako muči i raspinje i pitanje večnosti kao i mnoga druga tzv. prokleta pitanja - smrti, života, smisla, stradanja nevinih i dr.

U vašim pesmama prepoznajemo misli svetih Otaca i proroka. Vi ste se susretali sa: ocem Tadejem, starcem Pajsijem...

–Svakako, mi vraćamo svete Oce u oblast poezije jer su i oni sami često bili veliki pesnici i himnografi. Pravoslavna teologija je doksologija - slavoslovlje Boga, a Bog se slavi najčešće pesmom. Znamo to još od starozavetnih psalama koji se i danas koriste u Crkvi, ali i novozavetne teologije koja je himnografija. Sve što je sveti Grigorije Bogoslov napisao - bilo je u himnama. Potrebno je svete Oce vraćati u život. Pesnik to radi u svojim pesmama, a drugi ljudi u onome čime se bave (slikarstvu, muzici, književnosti, arhitekturi, filmu...). Zašto? Zato što su sveti Oci najdalje otišli u zajednici sa Bogom, a mnogi su dostigli oboženje ličnosti. Oni su ostvarili cilj zbog koga je Bog stvorio svet. Zato su nam sveti Oci potrebni, i zato nam oni trebaju biti učitelji.

Da li je pesma – molitva?

– Pesma je veoma često molitva, i za čoveka pravoslavnog hrišćanina, pesma i molitva su neodvojive jedna od druge. Poznato je da je veliki duhovnik, sveti starac Porfirije davno rekao, da bi neko bio hrišćanin, mora biti pesnik. Pesnik je onaj koji nije sračunat, koji ne meri sve razumom i logikom i gleda šta mu je korisno, a šta nije. Pesnik najčešće misli i oseća srcem, a ne razumom. Zato je njegov život kao uzburkano more (Starac Porfirije). Zato pesnik pesmu često piše kao molitvu, a molitvu kao pesmu, za njega je to jedno isto. Sveti apostol Pavle je bio veoma učen. Poznavao je Svešteno Pismo Starog Zaveta, Zakone i Proroke, ali postavši apostol Hristov i susrevši se sa Isusom Hristom na putu za Damask - postao je veliki hrišćanin, apostol, ali i učitelj naroda. Tome svakako treba pridodati i reč pesnik, jer je apostol Pavle napisao jednu od najlepših hrišćanskih pesama - Himnu Ljubavi, koja govori o suštini naše vere i suštini svega postojećega. Sve je plod Ljubavi, koja je jedno od Imena Božijih.

Koliko svet i savremenici razumeju pesnika, stvaraoca, umetnika?

– Svet nikada nije razumevao pesnike, kao ni umetnike uopšte. Oni su prosto dva sveta. Sveto Pismo kaže da ovaj svet u zlu leži i svetovnjaci su oni ljudi koji su se na neki način izmirili sa zlom. Zato je sveti starac Pajsije u naše vreme svetu uputio opominjuću reč, da je u ovo naše moderno vreme greh, zlo, bezakonje - postalo moda, i naravno kao takvo i donosi zle plodove. Sa druge strane, pesnik ili bilo koji čovek koji se nije saobrazio svetu, ili kako psiholozi kažu - krdu, traži i istražuje, želi nešto više, želi napred, a ustvari želi Nebesima, našoj pradomovini. Dok je tako, za te ljude ima nade. Bilo da su pesnici, bilo da se bave nekim drugim zemaljskim poslovima, oni svojim traganjem pokazuju da su još živi ljudi, da nisu mumije ili zombiji. Od njih još uvek nešto može da bude, još uvek mogu da se susretnu sa Bogom, a to je smisao čovekovog života na zemlji.

Pesnici su često bili stradalnici. Zašto?

– Svaki čovek koji ima dušu je stradalnik, pa bio pesnik ili ne. Onaj koji ima dušu sastradava sa bližnjim. Raduje se sa radosnima, tuguje sa tužnima. Meni su se ljudi smejali kad sam govorio da se topim sa Grenlandom, nisu verovali, iako svi sad nešto govore o klimatskim promenama. A ja sa druge strane potpuno verujem Šantiću kada je rekao: - Mene sve rane moga roda bole. To ne može reći neko ko tako to i ne oseća. Pesnici su ljudi osetljivi, ponekad i preosetljivi, ali za njih je bitno da su osetljivi prema uzvišenom, prema sakralnom i svetom. Na Zapadu u srednjem veku, pojavom humanizma i renesanse, to jest, ponovnim obogotvorenjem čoveka, detronizovan je i srušen kult svetosti. To je tragedija modernog čoveka Zapada kao i čoveka u svetu uopšte. Današnja deca na pitanje šta žele da budu kad odrastu imaće razne želje, ali će malo ko reći: Želim da budem svetitelj.

Da li je teže biti vladika ili pesnik?

–Na ovo pitanje je teško odgovoriti, ali bih rekao da je svakako teže biti episkop, jer nema na zemlji uzvišenije i odgovornije službe od službe sveštenika ili episkopa. Oni su pozvani da nastave delo Hristovo u istoriji. Sa druge strane, pesnici nemaju taj ideal pred sobom, već nešto što je mnogo bliže zemaljskom. Ali i jedni i drugi imaju odgovornost. Ljudi u episkopu očekuju da vide Samoga Hrista, a u pesniku čoveka koji Boga proslavlja, koji veliča sve ono što je Bogu milo i pristupačno i Bogom blagosloveno. A treba znati da smo svi mi samo ljudi koji se ponekad udalje od svog prizvanja i naznačenja.

Čovek se postaje delom, a ne rođenjem. Da li se slažete?

– Po pravoslavnoj antropologiji čovek je stvoren kao ikona Božija i prizvan je da od obraza zadobije podobije, to jest, da se od datosti upodobi Bogu. To podrazumeva razvoj ličnosti i umnožavanje božanskih darova i talanata, jer sve zadobijamo već rođenjem, a posebno duhovnim rođenjem - Svetim Krštenjem u Crkvi Hristovoj. To je jedna crkvena antropologija koja uči da je čovek biće prizvano da dostigne oboženje ličnosti, da postane bog po blagodati. Sa druge strane, druga učenja i druge filosofije imaju takođe svoje učenje o čoveku i smislu njegovog postojanja. U budizmu je to podrazumeva izlazak iz kruga postojanja i zadobijanje tzv. nirvane. Tamo gde dominira materijalistička filosofija, ili materijalizam uopšte, čovek se ograničava na ovaj svet i dobar i ugodan život, a neki, podobno drevnim epikurejcima, zastupaju hedonizam kao cilj života. Pesnici se, čini mi se, ne mogu lako svrstati ni u jednu od ovih grupa, jer imaju svoj dar koji ih često vodi različitim izvorima saznanja. Mnogi od pesnika slede svoje nadahnuće i za njim idu i ne robuju mnogo formi nego pokušavaju da se ostvare u okvirima svoje poetske filosofije. Ali je evidentno da smo svi prizvani da napredujemo i da se usavršavamo. Ko je šta po slobodi izabrao, vremenom se tome i upodobljava.

Da li je danas teško sačuvati dete u sebi?

–Svi su ljudi deca Božija jer je Bog stvorio čoveka - Adama i Evu, i od njih su svi ljudi i narodi na zemlji. To znači da jesu deca Božija. Ali je Bog čoveku toliku slobodu dao da on po toj slobodi može da izabere i potpuno suprotno onome za šta je naznačen. To jest, da od deteta Božijeg, deteta Svetlosti postane dete satansko i dete tame. Mnogi se ljudi čude otkuda tolika šarolikost među ljudima na zemlji. A to je u osnovi plod njihove slobode i njihovog životnog izbora. U svetom Jevanđelju se kaže da onaj koji želi da zadobije Carstvo Nebesko mora da postane dete Božije. A dete je simvol bezazlenosti, ljubavi i odanosti svojim roditeljima. Dete je simvol života i budućnosti, ali svakako, dete Božije nije lako postati, pogotovo starijim ljudima koji moraju da se bore sa starim čovekom u sebi, sa palom ljudskom prirodom. Zato ovaj ideal deteta Božijeg ne ostvari veliki broj ljudi, ali se vredi truditi i imati taj ideal pred sobom.

Da li je teško pisati pesme za decu?

– Meni se čini da je najteže pisati za decu, jer bi pesnik morao biti na njihovom nivou, ne umno, nego bezazlenošću, čistotom i ljubavlju da bi se tako mogao približiti, pisati i govoriti njima razumljivim jezikom - jezikom bezazlenosti. To nije ni jednostavno ni lako. Sa druge strane, nad današnjim svetom se nadvila jedna strašna i zla kob, tzv. pedofilija, gde se deca ne posmatraju po ljubavi kao ličnosti, već kao objekti i roba koja se može kupovati na tržnici, Bog da prosti. Pedofilija je strašan znak pada današnjeg čovečanstva. Ta pošast se ne može isceliti bez svenarodnog i svečovečanskog pokajanja. Rodna teorija koja se danas nameće, ovaj svet odvodi direktno idealima Sodoma i Gomore, ali i njihovoj krajnjoj sudbini.

I za kraj – jedna vaša misao / poruka za naše čitaoce…

– Veliki sveti starac Porfirije, koga smo nekoliko puta pominjali, rekao je jednu divnu misao: - Hristos je sve! Za svetog starca, Hristos je zaista bio sve, što se vidi iz njegovog čudesnog žitija i darova koje je imao. Daj Bože da današnji svet ima želju pokajanog carinika Zakheja, da se popne na divlju smokvu kako bi video velikog proroka Isusa iz Galileje, Koji je tom ulicom sa svojim apostolima trebao da prođe. Tragedija današnjeg sveta i čoveka je u tome što su izgubili tu Zakhejevu želju da vide Hrista Gospoda i Spasitelja. A Crkva je upravo u ovom svetu da nas pozove i da nam na to ukaže, da je Gospod Hristos tu u Crkvi sa nama. Da je On isti juče, danas i u vekove vekova. Mesija i Spasitelj Koji Krstom smrt pobedi i Vaskrsenjem Svojim darova nam Život Večni.