Pune šake muzike i ljubavi
Kada je otišao Arsen, otkinuo se deo lepe mladosti provedene uz njegove pesme. Sada, kada je otišao Matija, izgubio sam prijatelja. Izvan sve te divne muzike koju je stvarao, lakoće kojom je umeo da začara klavir da svira najlepše ljubavne pesme i najdublje drame – Matija je bio veliki čovek
Matiju Dedića sam upoznao leta 2002. godine na džez festivalu u Montreu. Kada sam u ovoj kolumni prvi put pisao o njemu pre petnaest godina, utvrdio sam da se „više sećam njegovog ubedljivog nastupa u finalu pijanističkog konkursa, nego mnogih koncerata nazovi-zvezda u glamuroznoj sali Stravinski“. Brzo smo se sprijateljili, a mesta naših čestih susreta bila su raznolike oaze džeza na Balkanu i prilike da ga čujem u vrlo različitim muzičkim situacijama.
Iste godine predstavio je u Novom Sadu trio sa Krunom Levačićem i Salvatoreom Majoreom, a u Sarajevu nastupio sa klasićima iz Graca – Markom Đorđevićem, Peđom Revišinom i Dušanom Novakovim. Godinu dana kasnije putovao je sa Masimom Savićem. Posle njihovog koncerta u Sarajevu zaglavili smo u klubu Jež – kada je u sali ostala samo mala ekipa prijatelja, seo je za klavir i zaneseno nam svirao Arsenov „Razgovor sa konobarom“. „Ovo je njegova najbolja pesma“, rekao je. Iako sam bio sa snimateljem Darkom Dokmanovićem, nije nam na pamet padalo da uključimo kameru. Dve nedelje kasnije, noć posle nastupa u Sava centru proveli smo sa Perom Janjatovićem u jednoj dorćolskoj kafani, na glasu po odličnom roštilju, taksistima i neobičnom radnom vremenu istaknutom na ulaznim vratima: „ne radimo nedeljom od 06 do 08“.
U novembru 2004. najavio sam ga na Pančevačkom džez festivalu sa kontrabasistom Mladenom Barakovićem. Kada smo u oktobru sledeće godine vraćali u život Beogradski džez festival, Matija Dedić je morao da bude među učesnicima, a Kris Poter i Nejt Smit našli su se na balkonu Pogona Doma omladine, željni da pomalo džemuju sa njegovim triom u sitne sate. Nisam se snašao da ih odmah izvučem na scenu...
Vrlina majstora
Dve jeseni kasnije, baš u vreme otvaranja 23. izdanja festivala, zazvonio mi je telefon: „imam novi album, poslaću ti ga da mi napišeš tekst za omot“, rekao je Matija, a onda je nestao u oktobarskoj noći. Uskoro su stigle vesti da je u bolnici, potom se dugo oporavljao, da bi hladno sarajevsko veče u novembru 2008. ogrejala zanimljiva sms poruka: „snimam album sa Lerijem Grenadirom i Džefom Balardom“. Bred Meldau, Dedićev veliki uzor, nastupao je u Zagrebu, a njegovi momci iz trija, Leri i Džef, ostali su nekoliko dana duže, da dunu snažni vetar u leđa preporođenom muzičaru za dupli album „From the Beginning“. „Kao familija smo“, pisao je. „Džef vodi koncepciju snimanja. Puno sam naučio. Sviraju j...“ I dodao: „Nestvarno zbilja.“
Kada je prva kopija albuma početkom 2009. stigla u Beograd, nisam mogao da se načudim onom što sam video – smršao je šesnaest kilograma. U martu smo ga pozvali da osmisli nastup Gabi Novak na jubilarnom 25. Beogradskom džez festivalu. U maju se našao u reprezentaciji hrvatskih muzičara koja je nastupala u njujorškom Linkoln centru. Višednevni boravak u prestonici džeza iskoristio je da se nahrani sa izvora. „Sedim kod Orneta (Kolmena) kući u Njujorku“, ukucao je u mobilni, a na moje čuđenje ubrzo je stigao dodatak: „Znam mu žensku“.
Dvadeset sedmog oktobra, u sali Doma sindikata, dobacio sam američkom kritičaru Tomasu Konradu: „Sada sa sigurnošću možemo da kažemo da je rat završen.“ Gabi je te večeri doživela ovacije, a sledećeg jutra, kada su već bili na autoputu u drugom smeru, dobio sam novu poruku od Matije: „Divno je bilo. Gabi cvate“. Cvetao je i Beograd, kome je pevačica poklonila punu šaku ljubavi i sjajne muzike.
Mart 2010, ponovo nekadašnjim autoputem „Bratstvo i jedinstvo“ u smeru ka Beogradu. Po želji profesora Aleksandra Jovanovića, dekana Učiteljskog fakulteta, osmislili smo predavanje i koncert za studente. Nastupao je u novom triju sa Tihomirom Hojsakom i Bornom Šercarom, predstavljajući repertoar džez standarda i svojih kompozicija uz kratke priče o džezu za akademce, među kojima su se mnogi sa džezom sreli prvi put. Sutradan su nastupali u klubu Iguana, kada smo čuli i Džibonijevu „Temperu“ i „Besame Mucho“. Na sitno zezanje kolega (Branko Marković, Ljiljana Sađil, Vlada Maričić), kao zapeta puška je odgovorio: „e, vala, za poslednji blok sam ostavio suvi ECM“. I skočio za klavir.
Prethodno je još jednom bio u Njujorku, snimivši album i u triju sa Visenteom Arčerom i Kendrikom Skotom, koji je Konrad kasnije uspeo da progura za izdanje Origin Records iz Sijetla, grada u kome živi. Dva izvanredna albuma sa američkim džez prvoligašima (kasnije je snimao i sa Skotom Kulijem i Antoniom Sančezom) preporučila su ga organizatorima džez festivala u San Sebastijanu 2013, kao verovatno prvog umetnika sa Balkana u dugoj tradiciji manifestacije. Koncert u pratnji lokalnih ritmičara organizovan je u bašti Baskijskog kulinarskog centra, uz pinćose i ćakoli, a Matija je tog popodneva bio izuzetno nadahnut. Čak i brže numere krasila su veoma lirska sola, prikazujući vrlinu majstora koji ume da izgradi i lepo zaokruži svaku priču.
Avgusta 2015, kada nas je Arsen Dedić napustio, cele noći je padala očajna kiša. Samo dve nedelje kasnije, Matija je bio za klavirom Lisinskog, da snimi remek-delo Matija svira Arsena (Porin za najbolji album, jedan od rekordnih šest koje je Matija 2016. dobio). Zapisao sam tada da „za tu muziku ne treba plan, ni mozak. Ona je u srcu i pretače se u prste potpuno nesvesno, kada oni dodirnu crno-bele dirke koncertnog klavira. [...] Ruke se stapaju sa notama onako kako ih srce vodi.“
Sledeće godine Matija je bio stvarni domaćin na „Koncertu za Arsena“ u Sava centru (iako se Gabi cele večeri prema njemu naglašeno majčinski ponašala), odabravši za solo izvođenje na početku programa „Kuću pored mora“. Kasnije će mu se na sceni pridružiti Zafir, Vasil, Bisera, Predin, Džiboni, Čola... Svim tim velikanima jugoslovenske muzike pijanista će naći neku posebnu notu koja će to veče učiniti nezaboravnim.
Godine 2017, konačno je sazreo trenutak da ga na festivalu u punom svetlu predstavimo u ulozi lidera, na velikoj sceni Sava centra. Nazivajući program „Three Sides of Jazz“, zamislili smo da nastupi u tri različita konteksta – solo, u duu sa Vasilom Hadžimanovim, kao i (premijerno) u triju sa Holanđaninom Jorisom Tepeom i Amerikancem Džinom Džeksonom. Zajedno sa Donijem Mekaslinom koji je nastupio u nastavku programa, zaokružili smo veče povratnika – obojici je bio treći nastup na manifestaciji, a prvi put u svojstvu hedlajnera.
U decembru 2020. pred nama je bio novi izazov. Kako je korona onemogućila gostovanja iz daleka, a obeležavalo se pola veka od prvog izdanja, palo mi je na pamet da pozovemo prijatelje iz komšiluka koji su ranije učestvovali na festivalu. Okrenuo sam Matiju, a u glavi imao neobičnu ideju: da mu predložim da prvi put nastupi sa Vlatkom Stefanovskim. Nisam hteo Vlatka da zovem pre nego što čujem Matijino mišljenje: „Ma naravno, super“, rekao je odmah, a šta sam drugo i mogao da očekujem? Nesvakidašnji koncert održan je u tri popodne u Sindikatu, a nisam video ni sekund, jer smo paralelno održavali i program u Amerikani. Druga prilika se nije ukazala.
Pripremajući još jedno jubilarno, 40. izdanje, maja prošle godine smo ga ponovo pozvali da bude specijalni gost na otvaranju, kao inostrani umetnik sa najviše nastupa na manifestaciji od 2005. godine. „Diriguje Alan Brodbent? Ma daaaaj, čoveče.“ Telefonski razgovor nije trajao duže od malog odmora u mojoj školi. Bila je to i prilika da se ponovo vidi sa drugovima sa studija, Markom Đorđevićem i Fredijem Stanisavljevićem, koje je ova mogućnost jednako obradovala.
Bilo je top
Onda je nestao na četiri meseca... Nije se javljao na telefon, niti odgovarao na sms i fejsbuk poruke, pa smo napokon odustali od plana. A onda me je 22. septembra pozvao: „Kada je onaj koncert?“ Rekao sam mu da smo od toga više nema ništa, da je program koncerta usaglašen sa Brodbentom i Đanluka Petrela najavljen kao jedini gost. Molio je da ga ubacimo. Odmah je pisao i Milici Ševarlić i Marku Đorđeviću.
Dragan Ambrozić je sutradan obavestio Andriju Bojanića i Odbor, i dobili smo zeleno svetlo da ga „vratimo“. Alan Brodbent je za njega odabrao kompoziciju „Woody 'n' Me“, zasnovanu na standardu Dizija Gilespija „Woody 'n' You“. Intro koji je Matija odsvirao zvučao je kao da je tih nekoliko minuta nešto najvažnije na svetu, kao da polaže diplomski ispit pred Džeretom i Meldauom u prvom redu Sindikata. Ujutro mi je napisao: „Bilo je top. Sretan da sam te vidio dragi moj.“ „Bilo je top, a i ti si bio top“, odgovorio sam. „Kakav intro, unforgettable.“
Kada je otišao Arsen, otkinuo se deo lepe mladosti provedene uz njegove pesme. Sada, kada je otišao Matija, izgubio sam prijatelja. Izvan sve te divne muzike koju je stvarao, lakoće kojom je umeo da začara klavir da svira najlepše ljubavne pesme i najdublje drame – Matija je bio veliki čovek. Retke blagosti, poštenja i dobrote. Duhovit, jednostavan, uvek miran. Valjda je zato takva bila i njegova muzika.
