I Vreoci imaju Romea i Juliju

Selo Vreoci, lazarevački kraj, šest godina od završetka Prvog svetskog rata. Rane još nisu zaceljene, ali se moralo živeti i grabiti dalje. Ratnici su puške zamenili plugom i motikom, a oni koje je kod kuće dočekala porodica borili su se da prežive, da obrađuju plodnu kolubarsku zemlju, ne bi li prehranili nejač i svoje najbliže. Neki su, kao kaplar Dragutin Purko Pantelić, još bili u uniformi, nameravajući da se žene, zasnuju porodicu, imaju potomstvo i da budu uzorni domaćini.

Bio je lep, naočit momak. Imao je, kako se obično govorilo, i stas i glas, a pre svega dar da lepo svira violinu, po čemu je znan u celom kraju. Na igrankama, svadbama, krštenjima i veseljima devojke su ga gutale očima. Uzvraćao im je osmehom. A, onda je ugledao nju, prelepu Leposavu Radojičić. Više je nije ispuštao iz vidokruga. Dogovorili su se da je sačeka kod mesta poznatije kao Ivanova kruška. Bila je to ljubav na prvi pogled i ljubav za ceo život.

Otac gazda i domaćin

Bila je jesen 1924, lepa, topla, sunčana.

– Nemamo šta da čekamo – bio je izričit Dragutin.
– Uzećemo se najdalje sledećeg proleća.

Nisu pretpostavljali da će na put njihovoj ljubavi stati otac Miloje koji je vodio porodičnu zadrugu. Kad se povela reč o svadbi i braku, siktao je od besa:

– Mene ste trebali da pitate! Ne može i kvit!

Šta se posle događalo, mnogi su istraživali i o tome pisali, među kojima lazarevački novinar Dragoljub Gane Đorđević, vreočki hroničar Zoran A. Antonijević i pesnikinja i slikarka Snežana D. Popović.

– Priča je istinita. Nisu mogli da prihvate bolnu istinu da je neko protiv njihove ljubavi i braka i da od Miloja neće dobiti blagoslov – prenosi Antonijević do sada prikupljena saznanja o dvoje mladih. – Zato su odlučili da i u smrti ostanu zajedno. Krenuli su ka obližnjoj njivi. On je u džepu poneo bombu, koja je bila skrivena između košnica s pčelama.

U njivi, na međi, zaustavili su se pored Ivanove kruške, koju je vreme odavno oborilo. Seli su na polutrulo deblo. Između sebe su stavili bombu. Dragutin je aktivirao bombu... Bio je 29. decembar 1924. godine.

– Leposava je imala udatu sestru, u kući koja se nalazila blizu Ivanove kruške. Tu su se, kaže predanje, moj deda i ona upoznali, tajno sastajali, a tu su se i rastali – pripovedao je, jednom prilikom, Goran Pantelić, unuk Dragutinovog rođenog brata Vitomira.

U džepu mladićevog kaputa pronađeno je oproštajno pismo. Napisao je, istovremeno ostavljajući oporuku, ocu i rodbini: „Želimo da nas zajedno sahranite, tako što ćete kovčege prorezati, a naše ruke uvezati vezenim peškirom, za sva vremena da se dodiruju.” Do groblja, glasio je dalje zavet, trebalo je da ih prate dve muzike, orkestri u kojima su Purko i njegov brat svirali širom kolubarskog kraja. Kako je Dragutin poželeo i napisao, tako su Pantelići i uradili, ispunivši mu poslednju želju. Povezali su im ruke peškirom, a kovčege su uporedo odneli do zajedničkog groba na seoskom groblju u Vreocima.

Razdvojeni zbog seobe

Dragutinov otac Miloje, glava zadruge koju je godinama vodio i očuvao, bio je uspešan domaćin, ali prilično svojeglav. Želeo je da se za sve on pita. Ljutnja što je sin hteo da dovede mladu mimo njegove volje nije ga napuštala čak i kad mu je neko došapnuo o njihovim namerama. Ostala je i priča da Miloje, kad su doneli sinovljevo razneto telo, nije dozvolio da ga unesu u kuću, jer je osramotio porodicu, već u kuću brata Dragutina, koja je bila odmah uz zadružnu, i da je puškom rasterivao sve koji su hteli da izjave saučešće.

– Nema sačuvanih fotografija nesuđenih mladenaca, ali je ostala priča da su bili stvoreni jedno za drugo – podseća Antonijević. – Kao mladi kaplar, Dragutin je došao na odsustvo da s ukućanima proslavi Božić i krsnu slavu Sv. Stefan i da vidi svoju voljenu, ali kad se susreo s ljutitim ocem, prelomio je u svojoj duši... Ispod Ivanove kruške aktivirao je, udarivši o kamen, bombu „kragujevku”. Nastradao je na licu mesta, dok je devojka poživela do večeri, a onda podlegla ranama od gelera.

Posle mnogo decenija ispostavilo se da večne kuće Dragutina, Leposave i još oko 9.000 Vreočana ipak nisu večne. Pošto, po proračunima stručnjaka REIK „Kolubara”, ispod sela i seoskog groblja leže ogromne naslage uglja, dovoljne za narednih 50 godina, odlučeno je da se iseli i selo i groblje. Sumorna je i sudbina Ivanove kruške: od pogibije dvoje mladih, s nje niko nikad nije ubrao plod, taj deo njive se nikad nije orao, deblo koje je palo niko nije želeo da iseče za ogrev. Ono je bilo jedini trag i svojevrsni spomenik jedne nesrećne ljubavi.

Dragutin i Leposava sada počivaju na novom groblju Crne Međe u Šopiću.

SKUPO PLAĆEN PONOS

Kad je poginula od bombe, Leposava je imala 22 godine (na spomeniku piše da je poživela 24). Za sobom je ostavila sestre Ivanu, Dragosavu i Spaseniju, a Dragutin sestre Leposavu i Persidu i braću Milenka, Milutina Levaka (koga je učio da svira violinu) i Vitomira. Zoran A. Antonijević u svojoj arhivi ima matične knjige rođenih Vreočana u kojima je upisano da je Leposava rođena 13. jula 1902. u Cvetovcu, a da je krštena iste godine 17. oktobra.

Iz Pantelića familije birani su kmetovi sela, pa možda i otuda tako velika strogost i gordost „da Leposava nije odgovarajuća snaha”. Bogatstvo koje su imali nije sačuvano, a nevina krv je uzaludno prolivena.

OSKUDNI TRAGOVI

Vreoci su lepo mesto pored reke Kolubare koje na ovim prostorima postoji bar nekoliko stotina godina (pominje se još 1528. u turskim tefterima). Nema mnogo starih pisanih izvora, ni dokumenata o naselju, iako je to bila crkvena opština za sela Vreoci, Medoševac, Veliki Crljeni i Cvetovac, a i administrativna sve do 1953. godine.