Kralj Čačka u Beogradu

Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka, je pesnik, slikar i kantautor. Suvereni vladar boja i oblika, zvuka i tišine, onih napisanih i reči koje se naslućuju, umetnik dosledan u odbijanju nametnutih pravila.

Rođen i odrastao u gradu čije je ime svojevoljno ugradio u umetnički pseudonim, s večitom dilemom javnosti da li je tim činom sebe nagradio ili nagrdio. U rodnom Čačku odlučio je da neće postati čuvar duha palanke. Konstantinovićevu „Filosofiju” s uspehom je preživeo u rodnom, ali i svakom drugom gradu gde se obreo. Odrastao među Čačanima koji ne trpe pridošlice, zaziru od svega novog i nepoznatog, a sebe smatraju nebeskim kritikujući najupornije ono o čemu najmanje znaju. Ostao je dosledan svom jedinstvenom umetničkom izrazu koji je našao put do brojnih poštovalaca. Poznavaoci tvrde da je njegova umetnost kao engleski humor, nije za svakog i ne može se konzumirati bez predznanja.

Put do umetničkog podijuma

Priznaje da put do umetničkog podijuma na kojem se danas nalazi nije bio nimalo lak.

– Baviti se umetnošću u društvu gde je kultura potcenjena zahteva i dozu mazohizma da bi se tu opstalo i održalo. Očigledno sam s jedne strane i mazohista – ne samo ja, već svi ljudi koji se ovde bave kulturom ili bilo čime što ima veze s umetnošću. Rastao sam u sredini u kojoj se govorilo: sviruckaš, čituckaš... Uzmi radi nešto korisno. To je sredina u kojoj je prisutno indirektno sputavanje. Oduvek se umetnosti umanjivao značaj jer se od toga ne živi – priča Kralj Čačka, ali ističe da „istrajava u ideji da opravda ili bolje reći da odgovori na talenat koji je dobio”.

Srećom, čitava porodica bila je umetnički orijentisana.

– Majka Jelica volela je muziku, otac Branko svirao je gitaru i preko njega sam ostvario prvi kontakt s tim instrumentom. Kroz osnovnu školu se posvećenost muzici razvijala. Hteli su da me upišu u muzičku školu, ali tada u Čačku nije postojao odsek za klasičnu gitaru. Zato sam na neki način samouk. Otkrivao sam muziku, zainteresovao se za rokenrol, bluz... Moji umetnički počeci jesu u notama, ali kažu da sam kao dete istovremeno i crtao, sačuvali su dokaze – priča Nenad.

Dodaje i da su, na sreću, oko njega, uvek bili neki probrani ljudi koji su ga podržavali i razumeli.

– U OŠ „Tanasko Rajić” muziku je predavao Dragoslav Trnavac, koji je pored hora osnovao i školski orkestar u kojem sam svirao. To je bila jedina škola u Čačku koja je imala orkestar, pritom je to škola u Ljubiću, a ne u centru grada. On je učio decu da osete muziku, iz njegovih klupa su izrasli brojni umetnici – priseća se tih dana.

U Čačku je, kaže, bio okružen ljudima koji su pevali, svirali, crtali i slikali, inspirisali su jedni druge. Umetnost je, kaže, u njegov život ušla kroz književnost.

– Imao sam sjajnog profesora književnosti u čačanskoj Gimnaziji. Predrag O. Ćurčić bio je starog kova, strog, ali pravedan. Razredni nam je bio Dragan Matijević, predavao je filozofiju. Njihov uticaj bio je presudan da postanem ovo što jesam. Trebalo bi da budu dvostruko cenjeni, ali to nije slučaj. Sredina može da sputa kreativnost i stvaralački naboj ili da ohrabri. Za mene je upravo sputavanje sredine bilo iskušenje, a ujedno i dobra stvar da vas proveri koliko ste vi u tome. Tragično je što su mnogi zbog nedostatka podrške sredine odustali od svojih talenata. Put iz Čačka nije bio lak, išao sam na sve ili ništa. Danas uspevam da živim od umetnosti – priča naš sagovornik.

Nakon završene gimnazije, upisao je Likovnu akademiju u Beogradu. Nije mogao da upiše Muzičku akademiju jer, kako objašnjava, nije završio stepen obrazovanja koji joj prethodi. Osim toga, posle privatnih časova gitare, shvatio je da je već oformio neki odnos prema muzici i da mu je „sviranje po notama naporno”. Tokom godina naučio je da „čita note”, ali ipak svira po svom.

Brat Marko zauzima posebno mesto u njegovom životu.

– Marko je muzički veoma obrazovan, završio je Muzičku akademiju u Beogradu na klasi kod pokojnog profesora Srđana Hofmana, odsek kompozicija. U Sarajevu je završio klavir kod Irine Skerl. Njegovo muzičko umeće je maestralno. Sjajan je instrumentalista. Pošto je posao podeljen, nema rivalstva. Ja donosim pesme sirove, a on ih uobliči, poput skulpture, kada se grubi rad dovodi do konačnog oblika – kaže naš sagovornik.

Nenad se ostvario i u likovnoj umetnosti, poeziji i muzici, ali je poslednjih godina najviše prisutan u studiju gde snima nove pesme.

– U procesu sam miksanja novog albuma. Bavljenje muzikom sada mi je primarno, a poezija je nešto što dolazi i mimo pisanja pesama, jer ne uđu sve pesme u zvučni proces, da budu opevane.

Profesionalno braća su počela da sarađuju kada je Nenad počeo da piše pesme u vreme dok je Marko bio student.

– Detinjstvo u Čačku ne bih menjao nizašta na svetu. Imao sam sreće da zakačim period bez mobilnih telefona, kada se drugačije živelo i komuniciralo. Dosta vremena provodio sam na selu, gde su mi živeli baba i deda. Odrastajući u Ljubiću, a ne u centru Čačka, od detinjstva shvatao sam značaj starog, gledajući taj seoski život i drevnog čoveka. Međugradski ambijent, beton, institucije i škola kasnije su mi pomogli da razumem čoveka, a pre svega samog sebe – kaže Kralj Čačka.

Zato svoj grad doživljava na svojstven način i o njemu govori ono što većina zna, ali bi radije da zaborave. Njegov pseudonim zbunjuje ljude. Mnogi kada čuju to ime misle da je reč o kakvom turbo-folkeru.

Simbolika pseudonima

– Čačak na turskom znači blato. Tačnije, kada se to blato osuši, ostaje čačkovito zemljište. To značenje imena naučio sam u školi. Pre dolaska Turaka zvao se Gradac. Taj simbol sam iskoristio nesvesno da bih se u adolescentskom periodu odbranio od svega onoga što je u Čačku vladalo devedesetih, a mislim na kriminal i sve te ružne slike koje su obeležile period naše mladosti. Iz Čačka sam otišao 1998. godine. Imao sam neku vrstu unutrašnjeg bunta iz kojeg je izašao i pseudonim Kralj Čačka, odnosno Kralj blata koji ima veze s odnosom prema životu u to doba. Poput bluzera Madi Votersa. Ne znači to da je Čačak loš, već govori o jednom bezumnom vremenu i stanju u kojem smo bili. Ali pseudonim je imao i simboliku: bilo je to moje nastojanje da ovladam sopstvenim blatom u adolescentskom dobu kada je u gradu gde sam rastao vladao kriminal. Sobom još nisam ovladao, to je doživotan proces – iskren je Nenad.

Dodaje da biti Kralj Čačka u Beogradu zbuni samo one koji ga ne kapiraju, ne shvataju.

– Oni koji ne znaju simboliku pomisle za mene da sam neki egocentrik s kompleksom više ili niže vrednosti. Jednom mi je neko rekao da je za muziku Kralja Čačka mislio da je turbo-folk, a mene su zamišljali kao debelog lika s brkovima, koji izvodi drugu vrstu muzike – kaže Nenad.

Zemlja nije moj dom

Nenad godinama živi na relaciji Čačak–Beograd. S bratom u studiju priprema novi album. Nasuprot naslovu jedne od svojih ranijih pesama, koji je doživeo metamorfoze i kroz druge vidove umetnosti, ovaj poeta zna gde pripada.

– Moj dom je tamo gde se nađem. Pesma „Zemlja nije moj dom” zaista postavlja to pitanje. One vrednosti za koje smatram da čovek pozitivno deli s drugima u savremenom svetu su potcenjene, pa je i izraz bunta takav. U pripremi je novi, dvostruki album na kojem će biti više od 20 pesama. Biće i to zanimljiva šetnja – najavljuje muzičar i pesnik.