Pesnik kog se zavičaj ne seća

Činjenica je da za pojedine pesnike između dva svetska rata danas malo ko zna ili površno saznaje tek kad ih pokoji tragač izvadi iz naftalina. Među takvima je (ostajemo na pesnicima takovskog kraja) Rajko Jakovljević Galičevac, donekle Vladimir Lunjevica i, svakako, Veselin Filipović Breznanac. Poslednjem nije išlo naruku ni to što se tokom Drugog svetskog rata zatekao na onoj strani koja nije imala priliku da, kad je „mač legao u korice”, piše istoriju.

Malo se šta može dokučiti iz Breznančeve biografije, malo šta više od onoga što je sam napisao na početku svoje jedine zbirke Ljubav života. Rođen je, prema podatku iz više izvora, 1908. godine u Brezni, „selu kraj Takova, pod krovom nekada gazdinskim, sada u propadanju”. Nikoga danas živoga nema u njegovim Filipovićima ko je čuo za pesnika Veselina.

U seoskoj mesnoj kancelariji nađosmo knjigu rođenih s početka 20. veka i u njoj da je Veselin Filipović rođen 10. decembra 1907. godine, da je rođen pre podne, kao prvo dete (verovatno i jedino) u oca Dobrosava i majke Radojke. Kršten je 10. januara 1908, a krštenje i upis u knjigu, pod rednim brojem sedam, obavio je sveštenik B. Jakovljević. Kumovao je Veselin Vasiljević iz susednog sela Leušići, nadenuvši novorođenčetu svoje ime. Dovoljno tek da ispravimo godinu rođenja, budući da smo uvek nailazili na podatak da je rođen 1908. Dan rođenja, 10. decembar, upisan je po julijanskom kalendaru, po gregorijanskom bi to bio 23. decembar. Moguće je da je datum krštenja kasnije uzet kao datum rođenja.

U najkraćem, životni put je V. F. Breznanca vodio iz Brezne u Čačak, pa u Beograd, pa ponovo u Čačak (selo Kulinovci) i Breznu, u kojoj „rodnog krova više nije bilo”, i najzad ponovo u Beograd. Još je u leto 1944. godine pisao poeziju i prigodne članke i objavljivao ih u periodici nedićevske orijentacije, a onda mu se gubi trag. Ima nagoveštaja da je poginuo (streljan) pri kraju rata, u vremenu kad se i za manji greh od Breznančevog (saradnja u nedićevskim glasilima) gubila glava.

Dodatak imenu i prezimenu „Breznanac” verovatno je sam dopisao i ponegde se njime koristio kao prezimenom (na primer, u pomenutoj zbirci), izostavljajući „Filipović”. Radomir Konstantinović navodi da se pesnik potpisivao kao Breznanac od 1941. Lako se ustanovljava da je podatak pogrešan jer na naslovnoj strani zbirke Ljubav života, štampane u januaru 1938. godine, autor je Veselin Brezanac, a njegov uvodnik Koreni moje poezije, napisan 23. decembra 1937. godine, potpisan je sa V. BR. Neobično je (krivica je, rekli bismo, slovoslagača i korektora) da je iz prezimena izostalo jedno slovo „n” koje, s obzirom na koren izvedenice (Brezna, selo u Srbiji, a ne Breza, rudarska varošica u Bosni), nikako nije smelo da izostane. Da je ispadanje „n” učinjeno mimo pesnikove volje, dokaz je i primerak zbirke, verovatno jedan od retkih sačuvanih, koji držimo u rukama, a koji je Veselin Filipović svojeručno, perom i mastilom, posvetio nama nepoznatom „Žiki Jovanoviću bratski, 1-I-39”, potpisavši se sa „V. Breznanac”. Autor prvog osvrta na Ljubav života Borivoje S. Stojković u beogradskoj „Pravdi” očito nije bolje poznavao pesnika, jer je svaki put, ukupno 13 puta, napisao „Brezanac”. Nije mu pomoglo ni to, kako sam napisa, što smo „g(ospodina) Brezanca sretali i po izvesnim časopisima” da tačno upamti nadimak.

Mučna ozbiljnost života

Predstavljajući prvu Breznančevu zbirku, zajedno sa zbirkama još dvojice pesnika, Ljubomira N. Sundića i Dušana Anđelkovića, Stojković ističe da one privlače pažnju „kao neposredna verna svedočanstva o savremenoj mladosti”. Ona je pesimistička, ali njen pesimizam nije podsticajan, sputava mladost i čini da se pesnik „zamonašuje pre vremena”. Prikazivač izdiže Breznančev talenat iznad druge dvojice, ali mu je poeziju „osvojila potresna, sumorna i mučna ozbiljnost života”. „G. Brezanac je darovita pesnička mladost koja je spregla, zauzdala svoje izražajne sile”, zaključiće Borivoje S. Stojković.

Unekoliko se sa Stojkovićem podudara R. Konstantinović u Biću i jeziku. Konstantinović je karakteriše ovako: „To je dosada ređanja stihova, usporenog i opreznog (u ’racionalnosti’ opreznosti), u turobnosti i pogruženosti koja je neumitna u ovom govoru ujednačeno-monotonom, unapred poznatim ritmovima konvencionalne (unapred poznate) reči, čak i onda kada bi to imao da bude govor divljenja...” Naravno, Konstantinović nije propustio da „potcrta” Filipovićevu saradnju u listovima Nedićeve „svetosavske” Srbije, u kojima, usred ratnog krvoliptanja i razaranja, Breznanac peva o Srbiji „kao uzavreloj košnici orača i žetelaca čija pesma ne prestaje”. A samo nekoliko godina ranije pesnik je bio saradnik levih časopisa „Nova literatura” i „Stožer”. (Dodajmo da je objavljivao još i u sarajevskom „Pregledu”, zagrebačkoj „Mladosti”, Srpskom književnom glasniku, novosadskom Godišnjaku Matice srpske za 1938, „Stvaranju”, „Južnom pregledu” i još nekim časopisima i listovima. Prvu pesmu je, sa 15 godina, objavio u beogradskom „Vencu”.)

Nije lako sa onim čime raspolažemo da objasnimo kako se jedan levičar „preobrazio u nedićevskog stihotvorca”. Jer pevao je Breznanac o borcima Španskog građanskog rata i fašističkim žrtvama i poentirao slikom nedvosmislene osude: „Baš je bio dan lepe španske jeseni / kada je razorenim ulicama Leride / najkukavičkije i najsvirepije ubistvo / ugasilo vedre oči nevinog detinjstva.” Lerida je katalonski gradić koji je doživeo sudbinu Gernike u Baskiji.

Ne tvrdimo da je Breznanac ikakva izuzetna pojava u našem međuratnom krugu pesnika pokreta socijalne literature, ali teško je oteti se utisku da Konstantinović nije mogao da pobegne od stereotipa koji je, decenijama, važio za pisce „građanske provinijencije” ili one koji su se našli na „pogrešnoj strani” (slučaj Filipovićevih zemljaka Momčila Nastasijevića i Dragiše Vasića to potvrđuje). Radomir Konstantinović prebacuje V. Filipoviću smirenost koja napreduje zajedno sa smrću (kurziv R. K.), koja je sve veća kako, iz godine u godinu, rat odmiče. Šta znači tada idealizovana slika zemlje u kojoj „još talasava žitna mora stoje / i nad njima žarke zore plave”.

Najzad, ovaj ocenjivač Breznančevog dela nalazi, u skromnom opusu, jednu pesmu kojoj nema mane i koja nije lažna, nije u raskoraku između suštinskog i verbalnog sloja. To su Ribe, za divno čudo nastale i objavljene u ratu. Jeste ona „i dalje konvencionalno bezbojna i hladna reč pričanja u stihu, ali [...] to je, možda, i najbolja pesma Veselina Filipovića”. Konstantinović u ovoj pesmi nalazi približavanje pesnika, posle oda oračima i žeteocima u ratu, sopstvenoj istini. Ribe u pesmi su simbol „duboko i bezizgledno skrivenog bića, simbol koji će ono da otkrije, ali već iščezavajući”. Gotovo da se saglasismo sa R. Konstantinovićem da je pesma o ribama u pijačnom akvarijumu, ispevana u dvanaestercu, snažnog dramskog naboja, primerena vremenu nastanka. Ona nas je već jednim od prvih stihova pesme („Besposlena deca ulicom kad hode”) podsetila na Bodlerovog Albatrosa („Dokoni mornari na palubi broda”).

Beg od atmosfere detinjstva

Pokušaćemo, prema svom znanju i umeću, da ukratko ocenimo poeziju V. F. Breznanca u zbirci Ljubav života i nekoliko pesama nastalih i obelodanjenih u ratu. Veselin Breznanac je u uvodniku jedine zbirke Koren moje poezije naveo nekoliko biografskih odrednica koje su morale uticati na njegovu poeziju. Veza između života i stvaralaštva nije puka floskula, pa u pokušaju boljeg shvatanja poezije V. F. Breznanca, uključujemo biografsko-psihologističku uzajamnost, štaviše kao presudnu. Piše: „Pamtim prve godine svoga detinjstva, koje su bile u znaku roditeljskih razmirica, bolne.” Tek je ušao u sedmu godinu „kada su, jedne lepe letnje noći, s leve strane mirne Save, topovi smrtonosnom vatrom zasuli Beograd”, potom bežanija, noći osvetljene požarima, bolnica, najzad ponovo u zavičaju „koji sam tek sada osetio, ali neveselog, pod grmljavinom suvoborskog bojišta” (1914. godina, prim. B. L.) – „beskrajne, gladne, umrtvljene godine okupacije u Brezni”. Osetljiv kakvim ga je Bog dao, Breznanac reaguje nezadrživim, bolesnim sentimentalizmom (njegova opaska) i u 16. godini objavljuje prvu pesmu u beogradskom „Vencu”. To stanje ga drži do 1929, kada u pesniku nastaje „borba teška, grozničava, borba često tužna i oslobodilačka”, koja je, kaže, „rodila i ove pesme”.

Međutim, ni te „oslobodilačke” pesme za „uspravni, vedri život čoveka” nisu bez sentimentalne niti povređenoga. Ona se provlači uprkos svemu, a otkrivamo je u umetnom, samonametnutom naporu da pobegne od atmosfere detinjstva, rekosmo već kakve. Breznanac slika detinjstvo kakvo je trebalo biti, a nije (Dani detinjstva); slavi posleratne brazde: „Posle dugih, svirepih mrazeva [...] / ustaje ponovo izmučeni čovek” (Miris zemlje), ali neubedljivo. Životne prilike su u pesniku zasejale nepremostivu dvojnost: stalna opsednutost zavičajem („Sa zažarenog asfalta beogradskog [...] / pozdravlja te vedro čovek”) i, istovremeno, stalno bekstvo, može se reći i strah od zavičaja („Kuda je otišla želje za povratkom?”). Pesnik se više godina posle rata pita da li je zavičaj „još pun očaja kao devetstopetnaeste” (svi stihovi su iz pesme Na domaku zavičaja). Baš čudno, ali i shvatljivo. Pesnik ne odustaje – u pesmi Takovo kliče „Srbiji večitoj” i kiti apoteozu selu („Zdravo, mrka, breznanska brda!”).

Većina pesama u zbirci je sa socijalnim primesama, a karakteristične su Dva čoveka i Pesma pečalbara. Prva je uspeli kontrapunkt na temu odnosa selo–grad: seljak zavidi radniku, a radnik seljaku, nesvesni obojica da su žrtve eksploatacije. Pesmu smo shvatili kao implìcite poziv da ih zajednička beda ujedini. Snažniju osudu nepravednog društvenog status quo pesnik je izrekao u pesmi Umiranje u predgrađu 16, ali ona nije uvrštena u zbirku. Na kontrapunktu je, no manje sretno, zasnovana i pesma Na koncertu. Dok sluša Baha, Kuprena, Mocarta, pesnik razmišlja o svojim rođacima u selu koji pevaju „kao da urlaju”. Neuspela, rugalačka pesma, i valja pretpostaviti da Breznanac, posramivši se pred „odabranom publikom”, nije znao za vrednosti narodne pesme i napeva.

Zbirka sadrži i nekoliko Breznančevih ljubavnih pesama na koje se R. Konstantinović posebno obrušio, jer se umesto „jedinstva stvarnosti i ljubavi [...] javlja dualizam u kome je stvarnost ne-ljubav, a ljubav ne-stvarnost”.

Jedva vidljivo urezano ime

U Breznančevom ratnom stihotvorstvu gotovo da ne nalazimo pesmu koja bi „mirisala” na tragičnosti pogibelji i rušilaštva. Zločin u Leridi je bezmalo izuzetak i antiratni je manifest, ispunjen slikama rušenja i smrti u danu jednog „blagog katalonskog novembra”. Pesnik, poput Geteovog junaka Vertera i izvesne gospođice B., fantazira „o seoskim scenama nepomućene sreće” – njih dvoje kako bi izišli iz meteža i graje, a naš pesnik kako bi potisnuo sveprisutnu krvavu javu. Naslovi pesama do kojih smo došli o tome svedoče: Orači, Sejač hleba, Onaj koji radi, Šumski izvor, Žetva, Na poljima zemlje svoje, Rastanak sa selom, Brodari... Sve su „pohvale rabotnicima na žitnim poljima, himne radu i trudu, jer ’Onaj koji radi blizak je božanstvu / i dostojnu poštu odati mu treba’ (Onaj koji radi).

Ako je strogi R. Konstantinović igde bio u pravu, onda je to pri karakterizaciji dometa Breznančeve ratne poezije. Danas bi to bili naivni hvalospevi sa malo veštine i poviše pristrasnosti napisani – više kao činjenica koja svedoči čime se autor bavio i kako, manje kao književnoumetnička vrednost. Nema sumnje, njegove ratne pesme trpe propagandni atribut, pisane su s namerom pa su, samim tim, previše uzmakle pred svim onim što napisano čini poezijom.

Zaključujemo da je Breznančeva poezija, stvorena posle zbirke Ljubav života, vredna samo kao podatak, ali da pesme iz zbirke, iako nisu u boljoj polovini srpskog pesništva, svedoče da Veselin Filipović, alijas Breznanac, nije zaslužio potpun zaborav. U njima je ispoljio i dara i pesničkog zanata, baš kao što u potonjim – sad već znamo zašto – ta svojstva nisu mogla da dođu do izražaja.

Najzad, šta je od pesnika Breznanca ostalo još u njegovom zavičaju? Jedan primerak jedine zbirke u biblioteci Muzeja rudničko-takovskog kraja i... Na breznanskom groblju Ražina nadgrobni beleg sa izbledelom fotografijom na porcelanu i jedva vidljivo urezano ime i prezime pesnika. Od sećanja njegovih Filipovića i seljana Brezne – ni traga.