Venecija tone - nauka predlaže neobično rešenje
Venecija, grad romantičnih kanala, gondola i renesansne arhitekture, poznata je širom sveta kao „plutajući grad”. Nažalost, istovremeno je i grad koji tone. U poslednjih sto godina, tlo ispod Venecije se spustilo za oko 25 centimetara, dok je nivo mora porastao za skoro 30. Taj smrtonosni spoj pretvara redovne poplave u svakodnevicu, a borba sa prirodom postaje sve neizvesnija. Dok turisti hrle da je vide „dok još mogu”, stanovnici Venecije svakodnevno pokušavaju da prežive, prenosi CNN.
Ali, šta ako se Venecija, doslovno, može podići? Jedan od onih koji veruje da je to moguće jeste Pjetro Teatini, profesor hidraulike sa Univerziteta u Padovi. Njegova ideja deluje kao naučna fantastika: ubrizgavanje vode duboko ispod grada kako bi se podiglo tlo na kojem Venecija počiva. Prema njegovim proračunima, grad bi mogao da se uzdigne i do 30 centimetara – dovoljno da dobije bar još pola veka predaha i vremena za trajno rešenje.
Ova ideja ima čvrstu naučnu osnovu. Dok Italija troši milijarde na sistem pokretnih brana MOSE, koji štiti lagunu od visokih plima, Teatini tvrdi da bi uzdizanje tla moglo da bude dugoročno efikasnije - i znatno jeftinije.
MOSE je sistem barijera koje se podižu iz morskog dna kako bi zaustavile nadolazeće plime. Prvi put je testiran 2020. godine, iako je planiran još 80-ih. U početku se smatralo da će se koristiti svega nekoliko puta godišnje, ali klimatske promene su promenile sve. U poslednjih 20 godina zabeleženo je više od 150 dana sa plimom višom od 110 centimetara, a MOSE je već aktiviran gotovo 100 puta – i to pre nego što je zvanično ušao u punu upotrebu.
Grad na drvenim stubovima
Jedna od najvećih arhitektonskih čuda Venecije krije se ispod površine. Grad nije izgrađen na čvrstom kopnu, već na hiljadama drvenih stubova zabijenih u muljevito tlo lagune.
Još u 5. veku, prvi stanovnici bežali su od osvajača na sigurna ostrva lagune, a kako bi svoje kuće učvrstili na nestabilnom terenu, počeli su da zabijaju drvene šipove duboko u podlogu.
Vremenom je na te stubove postavljena kamena osnova, a na njoj su nikli trgovi, crkve, palate i čitava mreža ulica i kanala. Zvuči paradoksalno, ali zahvaljujući tome što drvo nije u dodiru sa kiseonikom (jer je potopljeno), stubovi vekovima ostaju očuvani i stabilni.
Upravo ta specifična građevinska struktura omogućava i Teatinijev predlog – ubrizgavanje vode duboko ispod tla. Pošto Venecija ne leži na tvrdom kamenu, već na poroznom, zasićenom sloju sedimenta, voda bi mogla da se polako vraća u duboke slojeve tla, podižući čitav grad iznutra, bez oštećenja temelja.
Venecija je vekovima živela s vodom. U 20. veku, međutim, stvari su krenule po zlu – naročito tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kada je crpljenje podzemnih voda iz industrijske zone u obližnjoj Margeri dodatno potopilo grad – za čak 13 centimetara u samo dve decenije.
Podizanje grada iznutra
Teatini predlaže da se slana voda ubrizgava na dubinu od 600 do 1000 metara ispod lagune, kroz mrežu bušotina raspoređenih u krugu od deset kilometara oko grada. Ideja nije nova – inspirisana je skladištima gasa u niziji reke Po, gde su inženjeri primetili da se tlo podiže kada se rezervoari pune, a spušta kada se prazne. Profesor predlaže da se taj proces obrne – umesto da se crpi iz tla, ideja je da se tlo puni.
Za razliku od dosadašnjih pokušaja sa ubrizgavanjem cementa, ova metoda bi ravnomerno podigla čitavo gradsko područje, bez potrebe za stotinama bušotina koje bi bile teško izvodive u Veneciji.
Prvi korak bio bi test kroz jednu probnu bušotinu prečnika 20 centimetra i dubine 1000 metara. Voda bi se lagano ubrizgavala kroz filter, pod niskim pritiskom – bez razbijanja stena. Ako bi sve funkcionisalo kako se očekuje, grad bi mogao da se podigne za 30 centimetara. Test bi trajao dve do tri godine i koštao bi između 30 i 40 miliona evra. Ukupni projekat bio bi tri puta jeftiniji od MOSE sistema, čija je cena premašila šest milijardi evra.
Spasavati grad ili ga prepustiti sudbini
Neki stručnjaci i dalje sumnjaju u ovaj plan, upozoravajući da kada stene jednom izgube vodu, više se ne mogu lako „raširiti”. Teatini, ipak, veruje da je problem više u nedovoljnom razumevanju geologije dubokog tla ,nego u samoj izvodljivosti.
Drastičnije ideje uključuju i potpuno zatvaranje lagune i njeno pretvaranje u jezero, čime bi se spasio grad, ali uništio ekosistem koji postoji više od 2000 godina.
„Laguna je deo same Venecije”, poručuje profesor.
U martu 2025. osnovana je državna agencija koja će nadgledati projekte očuvanja lagune. Bez obzira na to koje rešenje bude izabrano, troškovi će se meriti u milionima, ako ne i milijardama evra.
I dok populacija grada opada – broj stanovnika pao je ispod 50.000, a većina se preselila na kopno – ostaje pitanje: da li se Venecija može spasiti?
„Odustati od nje bilo bi najradikalnije rešenje”, kaže Teatini.
„Venecija je jedinstvena. Ne postoji drugo mesto kao što je ona. I zato je moramo očuvati, ako je ikako moguće – sa lagunom, gondolama, vaporetima i svime što čini njen duh”.
