Neprolazna ljubav prema osvajanju vrhova

Miris guste trave duž potoka, po izlasku iz automobila, gotovo da je izazvao prijatnu nesvesticu... Penjući se iznad Ljiga na Rajac, u selu Slavkovica, posle kafanice s natpisom „Ubica mekog srca”, skrenuli smo na uski put zaseoka Ikonići neplanirano, ugledavši tablu Crkvine – manastir Vavedenja Presvete Bogorodice iz 13. veka. Zaustavili smo se da pitamo čoveka koji je čuvao ovce da li ćemo tamo kolima stići.

„Hoćete, put je čist i bezbedan. Vredi da vidite tri sarkofaga, od kojih se za jedan zna da je grob Uroša, sina Đurađa Brankovića, a za ostala dva se ozbiljno pretpostavlja da su počivališta samog Đurađa i proklete Jerine”, kaže Miloljub Ikonić – iz porodice po kojoj se zove čudesni zaseok, vojni penzioner koji danas iz hobija uzgaja stoku i uživa u božanstvenoj i relaksirajućoj prirodi. Fascinantno polukružno kameno zdanje po vijugavoj crti duž celog zida svedoči o tome koliko je puta rušeno, ali i obnavljano.

Nikoga ni blizu – otvorila sam mala manastirska vrata. U kapeli s tri sarkofaga ostavljene su nove sveće za putnika koji naiđe…

Doček uz so i pogaču

Žureći posle nepredviđene pauze na proslavu 77 godina planinarskog kluba „Pobeda”, uspeli smo da vratolomnim putevima stignemo u pravi čas: članovi našeg danas najvećeg i najpoznatijeg kluba, dočekali su nas s pogačom, solju i šljivovicom ispred svog planinarskog doma.

Očuvano zdanje od brušenih ploča iz okolnih kamenoloma, hvale se, gradili su 1952–1953. godine sami planinari.

„Klub 'Pobeda' osnovao je 1948. čika Duško Jovanović po kome se zove dom, na njegovu inicijativu i podignut. Kraj je zamro u posleratnom etiketiranju 'četničkih' i 'partizanskih' sela, želeo je tad da oživi organizujući sindikalne planinarske izlete porodica bankara. Planinari su dom s majstorima zajedno gradili, a i danas je obnovljen i osavremenjen”, kaže Jelena Kovačević Barać, pi-ar „Pobede”.

Svojim domom, smeštenom na pitomih 684 metra nadmorske visine, smatraju ga i članovi tuzlanskog planinarskog kluba „Konjuh” koji redovno dolaze na „Pobedinu” proslavu:

„Ja sam prvi put ovde. Dolazio sam na Frušku goru, Staru planinu, Zlatibor, Kopaonik, a za Rajac sam čuo od kolega koji su stalni gosti, jer smo mi iz Konjuha više od pobratima beogradskom vračarskom klubu. Mnogo smo od njih naučili. Ovde ne postoje politika i dnevni problemi, a ove godine planiramo veliku autobusku turu iz Bosne na Rajac u maju”, kaže Ekrem Suljanović, trener orijentacije pri Federalnom planinarskom savezu BiH.

Trener orijentacije uz kartu, kompas ili busolu, objašnjava nam, uči planinare kako da se orijentišu. Studirao je građevinu u Subotici i s te tačke gledanja smatra da je po gradnji ovo jedan od lepših planinskih domova u Evropi. Kao jedan od najveselijih na proslavi, posle nje je izjavio da je uživao u rajačkim kulinarskim specijalitetima:

„Hrana planinara obično je iz ruksaka. Ali kad dođemo u bilo koji planinski dom, uzimamo šta nam se nudi.”

Kuvarica Zorica Nešković iz nedalekog sela Loze nadovezuje se, obećavajući da će posle pogače spremiti i proju od belog kukuruznog brašna, kao i svadbarski kupus. Za doručak, otkriva, planinari najviše vole kačamak po starinskom receptu kad se u zamašćenu i posoljenu vodu dodaje projino brašno i onda krčka. Konobar Mića Todorović iz Kadine Luke ovde je stalno zbog planinara, a pre penzije služio je četiri bivša predsednika Srbije:

„Na Rajac sam došao zbog ljudi koji zbog mene i svadbarskog kupusa dođu pešačeći s Divčibara ili Ravne Gore.”

Bračni par Majda i Tone Marković iz Novog Mesta u Sloveniji, vaspitačica i inženjer u penziji, redovno ovde već 13 godina dolaze. Planinarima „Pobede” uzvraćaju pozivom na „Rudolfovanje” svake godine. Reč je, dodaje Majda, o kulturno-sportskoj manifestaciji u spomen Rudolfu Četvrtom koji je osnovao slovenački grad, tokom koje se u aprilu pešači i biciklima prelaze okolne staze. Da im se ne sviđa druženje na Rajcu, ne bi svaki put dolazili na proslavu godišnjice. Na pitanje šta im se najviše sviđa, kratko uglas odgovaraju „Ljudi!”

I zaista, već s prvim taktovima muzike uklopili su se s kolegama planinarima iz Srbije i BiH u plesovima, a odigrali su zajedno i šumadijsko kolce. Neko od bivših folkloraca poveo je i vlaško kolo. Kao da idu u osvajanje vrhova, bez prestanka na nogama, uz u regionu poznate hitove u izvođenju Dragana Nikića svi su igrali do ranih jutarnjih sati.

Ne idite sami u goru

Vlada Matković, potpredsednik Planinarskog sportskog kluba „Pobeda”, poveo nas je ujutru u šetnju okolinom. Nadomak doma nalazi se Spomenik 1.300 kaplara, posvećen golobradim školarcima iz Makedonije koji su bili odstupnica našoj vojsci u Prvom svetskom ratu i od kojih su mnogi poginuli u Suvoborskoj ili Kolubarskoj bici na mestu Građenik ispod rajačkog vrha Čardak.

„Sutradan su dolazile majke u crnini odvozeći ih volovskim kolima. Na mestima gde su ih nalazile sadile su perunike. I danas na Građeniku mogu da se nađu. 'Pobeda' održava spomenik u liku borca koji rukom usmerenom u pravcu Beograda pokazuje gde je sloboda”, kako priča Vlada, pokazujući nam i mesta na kojima su padale žrtve u Drugom svetskom ratu.

Dug planinarski staž omogućio je našem domaćinu, priča usput, da na jednom od svetskih velikih puteva „Pobede” – putovanja kakva je Duško Jovanović uveo i na kojima su već šezdesetih naši planinari išli na Monblan – stigne prošle godine do Bolivije, na hiljade metara visoke vrhove Južne Amerike. Uskoro planinari „Pobede” kreću u osvajanje najvišeg vrha Australije Mon Košćuškog, na putovanje na kojem će obići i Crvene stene u pustinji. Takva putovanja zahtevaju veliku pripremu i iskustvo, napominje.

„Promenio se način planinarenja, jer su internet i društvene mreže učinili svoje. Nekad su prostorije kluba bile pune da svi čuju gde se ide. Planinarenje je po meni u blagom usponu kod nas, ali danas neki organizuju privatna mala društva, a mnogi samo s kursevima i obukama počinju da se osamostaljuju i sami kreću bez vodiča po planinama. To je veliki rizik, zbog kojeg nesmotreni pojedinci zapadaju u probleme u slučaju pojave magle, vetra i oluje. Gorska služba često interveniše. Recimo, na vrhu Beljanice, kao i na svim vrhovima koji su kao plato, u magli se lako gubi orijentacija. Pogotovo je teško snaći se ako su okolo led i mrak. Ako niste iskusni, često ne možete ni istom stazom tada da se vratite. Na vrhove idite samo u sastavu ozbiljnih planinarskih timova, jer je sigurno bezbednije”, kaže sagovornik.

„Pobeda” trenutno ima oko 2.500 članova, ali su se mnogi u međuvremenu zbog posla udaljili, uplovili u brak ili se odselili. Ipak, zbog svojih uspomena i dalje se smatraju „pobedašima”, hvali se ovaj iskusni „planinski vuk”.

Spomenik kosi

Blizu biste heroja iz Prvog svetskog rata nalazi se i Spomenik kosi, ispod njega bina s koje uvek počinje manifestacija „Kosidba na Rajcu”. U jednom članku iz posleratnih godina piše da su „planinari na čelu s čika Duškom Jovanovićem sedam dana pešačili od Valjeva preko Divčibara do Rajca, ovde nije bilo nijedne kuće, a pošto su tu zanoćili, videli su ujutru cvetnu livadu, povikavši uglas 'Ovde je raj!'”

„Tako naziv Rajac dobija suvoborski ogranak na kojem je izgrađen planinarski dom, jedan od najočuvanijih u Srbiji. Tada je čika Duško osnovao i takmičenje u ručnom košenju trave, koje danas svakog 12. jula organizuje Turistička organizacija. Očuvane prirode, prošle godine je Rajac proglašen predelom posebnih odlika”, priča Matković.

S mesta gde se organizuje kosidba, iznad stare kamene česme iz 1892. godine, vidi se cela Šumadija, a po lepom vremenu ponekad i Avala.

U Nemačkoj 40 miliona aktivnih pešaka

Boris Mićić, planinar od 1953. godine, bivši predsednik „Pobede” i Planinarskog saveza Srbije, trenutno predsednik Evropske pešačke asocijacije sa sedištem u Nemačkoj, smatra da je u Evropi planinarstvo trenutno popularno.

„Nemci su napravili analizu po kojoj vredi investirati u infrastrukturu za pešačenje – tamo se polovina od 80 miliona stanovnika bavi aktivno pešačenjem. Poslednjih godina kod nas je zabeležen blagi porast članova planinarskih društava, u kojima je oko 20.000 ljudi. To još ne dostiže 32.000 planinara u Srbiji šezdesetih godina prošlog veka, ali je tada društveno sve bilo drugačije organizovano”, kaže on.

Prenoćište oko 1.100 dinara

Klub „Pobeda” redovno održava planinski dom na Rajcu, u kojem su sobe tople i čiste, a opremljen je i klub za održavanje seminara i s najnovijim ekranima i drugim uređajima. Prenoćište je u proseku oko 1.100 dinara, u zavisnosti od aranžmana, a potrebno je ranije se najaviti. Jedino, žale se, novoizgrađeni putevi i blizina planine Beogradu doprineli su tome da većina posetilaca svrati, kupi sir ili krompir od seljaka, ruča i vrati se kući.