Ikone od veza

Odbačeni svileni kostimi, košulje, haljine u rukama umetnice Marije Vukosavljević umesto nekadašnje svetovne, dobijaju duhovnu ulogu. Na njima ova Valjevka veze ikone i tako staro postaje novo i ostaje trajno.

Veza je uvek bilo na odeždama, zavesama… U svakom hramu ima puno tekstila koji je u nekom vezu, ali je Marija tehnikama veza i reciklaže našla put da stil ujednači u ravni s klasičnom formom ikona. U manastiru Gradac provela je šest godina kao iskušenica i bilo je prirodno da ikone budu deo njenog umetničkog stvaralaštva.

Marijin radni dan počinje u osvit zore, budi se, kako kaže, pre svitanja oko tri-četiri sata.

– Ne mogu da funkcionišem ako ne legnem ranije – kaže naša sagovornica dajući nam do znanja zašto nismo mogli da je dobijemo na mobilni telefon koji isključuje u 19 časova.

Kako neko u današnje vreme funkcioniše samo do zalaska sunca?

– Bila sam u manastiru gde se tako živelo i to mi je ostalo. Izdvojena sam i svojim poslom. Zapravo, moja mama je radila kao vaspitačica u jaslicama, kratko vreme dok sam ja išla u obdanište, i mi smo morale u pet sati da ustajemo. Bio je to moj najsrećniji momenat u danu, dok čekamo svitanje. Lepa uspomena – kaže naša sagovornica, Pre pet godina skućila se podno Divčibara u selu Paune, od centra Valjeva udaljenom osam kilometara.

– Imam atelje, dvorište, životinje i biljke. Kada moram do Beograda u kojem sam jedno vreme živela, teško mi je i ulicu da pređem – iskrena je Marija. Na selu su joj se pridružili majka i brat.

Posle fakulteta u manastir

Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu Marija Vukosavljević završila je Odsek za dizajn tekstila, a potom je u manastiru Gradac, u Raškom okrugu, kod igumanije Efimije Topolski, provela šest godina kao iskušenica.

– Nisam bila dovoljno zrela za monaški život. Vratila sam se u Beograd.

Želja da ode u manastir, kaže, tinjala je u njoj od ranog detinjstva.

– Ne znam zašto me je to privlačilo, s obzirom na to da moji u to vreme nisu bili okrenuti crkvi, ali su moja baka i deda po ocu bili s Kosova i Metohije. Odrasla sam uz priče o kosovskim junacima, stara majka me je uspavljivala s epskom poezijom Kosovskog ciklusa, tako da sam u tom duhu rasla. Krstila sam se sa 15 godina u Mladenovcu, tu su se iz Valjeva preselili moji roditelji, tu sam završila gimnaziju – priča Marija, kojoj je pošlo za rukom da kao dizajnerka tekstila baš to i radi.

Ona primećuje da se malo žena danas bavi vezom.

– Ostala sam na tom putu zahvaljujući mojoj tadašnjoj igumaniji u manastiru Gradac, mati Efimiji. U manastiru je bilo više sestara koje su završile akademiju i primenjenu i sve su se bavile ikonopisom i slikale. Očekivala sam da ću i ja da slikam. Mati me je posavetovala: „Bolje ti radi u tekstilu, to niko ne radi.” Poslala me je da učim vez od monahinja u Petropavlovom manastiru u Hercegovini i kod mati Naume u ovčarsko-kablarskom manastiru Uspenja. One su me obučile kako se veze na šivaćoj mašini „singerici”, na nožni pogon. Prvo sam radila plaštanice, to što je vezano za crkvu. Onda je 2009. godine „Progresova” galerija objavila konkurs za učešće na tematskoj izložbi ikona i slika pod nazivom „Sveti apostol Pavle juče, danas i sutra”, bez obzira na slikarsku tehniku. Mati je predložila da učestvujemo – seća se naša sagovornica.

Napravila je tada prve ikone u vezu koje je spojila s tekstovima poslanica koje je pisao apostol Pavle.

– To je bilo baš zapaženo – novo. Ikone sam stavila na sunđere, pa u ram, bilo je potpuno neobično, moglo je da se dodirne. Rad ikona tehnikom veza na recikliranom materijalu bio je s blagoslovom mati Evgenije, inače bih ja, po mojoj pameti, slikala kao i svi drugi – priča Marija.

Primećujemo da je, početkom 15. veka, monahinja Jefimija vezla, na crvenoj svili pozlaćenom žicom, „Pohvalu knezu Lazaru”, u čast kneza Lazara. Pohvala je napravljena kao ćivot (pokrov preko kovčega) za ubijenog kneza i smatra se remek-delom veziljske umetnosti. Međutim, mati Efimiji uzor je bila ktitorka manastira Gradac – kraljica Jelena, žena kralja Uroša Prvog i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Iz rodne Francuske, idući dolinom Ibra, došla je u srce srednjovekovne Srbije. Prešla je u pravoslavnu veru, naučila jezik, osnovala prvu žensku plemićku i školu za siromašne devojke gde su mogle da uče vez i ostale poslove – podseća Marija.

I ona je pokrenula radionicu veza i tkanja u manastiru.

– Mati Nauma naučila me je da vezem na „singerici”. Iglu drži mašina, ali sve se ručno radi. Rad je iz slojeva, isto kao slikanje, samo što koristim konac, a mašina mi pomaže u brzini, mada neke ikone kompletno radim ručno, iglom i koncem – objašnjava.

Blagosloveni ostaci konca

Marija se za konac dovija na razne načine, određene boje kupuje.

– U manastirima, koji se bave kompjuterskim vezom, poznajem dosta monahinja. Njima često ostane malo namotanog konca koji im se ne isplati da ubace u mašine i onda te „blagoslovene” ostatke meni proslede kao i krpice, materijale. Poenta u celom mom radu je reciklaža – nema to veze s trenutnim trendom da se reciklira. Oduvek sam volela da čuvam lepe krpice. Na primer, u crkvi stolnjak prelep, brokat, isflekan od vina, ne može da se opere, sada bi oni to bacili, a ja sve to čuvam. Mati Efimija mi je dala njene kostime od predivnih materijala, svile, koje je nosila pre nego što je došla u manastir. I neke moje drugarice kada čuju šta radim, šalju mi razne krpice, nešto i kupim ako mi se baš dopadne. Na taj način materijal, kao preobraćenje iz neke materijalne odbačenosti, uđe u ikonu i večnost – kaže je Marija Vukosavljević.

Ona je i članica Udruženja likovnih umetnika Srbije, a njeni radovi su našli put i do galerija.

– Ikone ne dolaze često u galerije, zato što to nije njihovo prirodno okruženje, a i oslikavanje je podređeno strogim kanonima. Izazov je bio da izađem u akademske krugove i da moj rad prihvati crkva – kaže Marija.

Njoj je pošlo za rukom da sačuva glavnu odliku vizantijske slike, ali da je iznese na nov način. Tako da mnogi manastiri danas imaju njene ikone, monahinje i igumanije ih kupuju za poklon.

Brojni su projekti u vezu ove umetnice koji krase kako naše, tako i grčke i ruske crkve. Njene plaštanice su u crkvama Sv. Jovana (Paune), Uspenja Presvete Bogorodice (Mladenovac), Sv. Save i u Sabornoj crkvi (Novi Sad); u manastirima Sv. Nektarija (Egina), Hilandar i Lelić; u Vladičanskom dvoru (Kruševac); vladičanski tron i orleci u manastiru Gradac.

– Pokrov za Crkvu Hristovog Vaskrsenja u Jerusalimu jedan je od prvih vezova. Pre toga bila sam u Jerusalimu i tako se rodila želja da ga uradim. Čekajući da odem u manastir, tada sam sve ručno vezla. Kada je bio gotov, poslala sam ga na dar. Sve druge plaštanice bile su naručene – priča naša sagovornica.

Na pitanje može li da živi od ovog posla, jednostavno odgovara:

– Živim, kako to Bog zna. Ne postoji umetnik koji je lagodno živeo i ja sam to tako prihvatila od starta. Navikla sam da ne razmišljam o tome, uvek se nešto desi.

Radove je izlagala na više od 30 grupnih i dvadesetak samostalnih izložbi.

Put do publike ova spretna Valjevka našla je i preko društvenih mreža. O tome kaže:

– Stranica na „Instagramu” nosi naziv po prvoj samostalnoj izložbi „Svete žene” – bila sam okružena monahinjama, pa su mi ženski likovi bili prijemčivi da ih radim.