Dobra energija galerije

Razigranog duha, dok tumači detalje na slikama i istovremeno strancima priča o Beogradu, menja u hodu ešarpe i rukavice koje se u galeriji prodaju kao umetnička dela. Maja Škaljac Stanošević ne samo da je u gradu popularni kustos, već je i iskusni organizator najvećeg broja izložbi godinama unazad. Mnogi je smatraju i najboljim poznavaocem prilika na galerijskoj sceni.

Izložbeno-prodajna galerija „Singidunum” opravdala je zahvaljujući njoj svoje mesto u srcu glavnog grada, u Knez Mihailovoj ulici, i po kvalitetu postavki zbog kojih se istinski poznavaoci umetnosti ne libe da se tiskaju u gužvi na otvaranjima izložbi.

„Mislim da je reč o tome što je ovo jedinstvena galerija, kakvu nisam videla ni obilazeći one najveće svetske. Naime, 1980. osnovao ju je ULUPUDS, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, kao prostor u kojem će izlagati i slikari, skulptori, arhitekte, keramičari, umetnici tekstila, kostimografi, dizajneri... A o izboru izložbi, koje organizujemo na svakih sedam do deset dana upravo zbog tog širokog spektra umetnika, odlučuje devetočlani Umetnički savet udruženja, pošto im mi iz galerije pošaljemo predloge postavki”, kaže skromno Maja.

Činjenica je da se, dok ćaska s umetnicima koji vole da svrate na kafu lično joj donoseći slike posle izlaganja za prodaju, vidi da voli svoj posao. Poznato je i da izađe u susret i kada ima posebnih zahteva izlagača, kao što su, recimo, slika na podu sale ili skulptura kao najava u izlogu. Kako kaže, radeći u glavnoj ulici našeg velegrada naučila je mnogo o ljudima. „Knezom svi prolaze, nikad se ne zna ko će ući i šta će hteti da pita. Postaneš spremna na sve izazove”, kaže.

U „Singidunumu” je želela da radi dok je još kao student Istorije umetnosti na obližnjem Filozofskom fakultetu redovno pratila izložbe, a potom na njima i volontirala kao saradnik. Ljubav prema umetnosti i ULUPUDS-u ulila joj je majka Ljiljana Škaljac koja je i sama radila u udruženju, a Viša turistička škola, koju je paralelno studirala, uticala je, evidentno, na njenu komunikativnost i predusretljivost, naročito prema posetiocima iz inostranstva. „Nedavno su se moje kolege smejale kada su nemački turisti šetajući Knezom ušli da pitaju gde je Kalemegdan, a ja sam odjednom progovorila jezik koji ne znam, zahvaljujući tome što smo u Turističkoj školi učili osnovne pojmove na zastupljenim svetskim jezicima, kao i da se snađemo da objasnimo svakom turisti šta treba. Inače, volim da razgovaram s posetiocima, jer hoću da saznam šta ljudi misle o delima, kako o eksponatima na izložbi u donjoj sali koja se ne vidi s ulice, tako i o kreacijama u prodajnoj galeriji na ulazu u prizemlju. Ovaj posao se ne radi dobro ako nemate povratnu informaciju”, uverena je.

Dok pričamo, ulaze mladi Beograđani raspitujući se za slike Zorana Krulja s motivima malih mornara i gospodin koji želi da umetničku keramičku posudu kupi za godišnjicu braka.

Keramička postavka od vaze do skulpture

„Generalno, imamo cene za svačiji džep, naročito kada se radi o keramici po čijoj postavci je naša galerija nadaleko poznata. Od posuda i vaza do ozbiljnih keramičkih skulptura Nadežde Đukanović Pantelić, Ivane Kostić i, naročito, Franje Posaveca, poznatog po lampama napravljenih od predmeta koje je sakupljao na sajmovima antikviteta. Uglavnom od mene kupci traže savet koji je poklon prigodan, ali se raspituju i o izradi. U druženju s autorima tih dela mnogo sam naučila i o stvaralačkim tehnikama.”

Po rečima sagovornice, zanimljivo je da su se umetnička dela najviše prodavala u vreme zatvorenosti zbog pandemije virusa korona. Tada su, takođe, iz noćne smene u naizgled napuštenu galeriju u jutarnjim satima dolazili naši doktori i sestre da razgledaju i da udahnu najzad negde, kako su joj govorili, „dobru energiju”.

Umetnosti se, izvesno je, ljudi okreću u nedaćama i bezizlazju, ali naša sagovornica je svedok da se umetnička dela kupuju najviše iz praktičnih razloga – za vreme praznika. Za Novu godinu mahom se prodaju ručno oslikane svilene ešarpe Milice Marinković, kao i rukavice Evice Milovanov Penezić koje nose i Kejt Midlton i Lejdi Gaga, a koje ovde koštaju od šest hiljada dinara pa naviše. Takođe, prodajna galerija je puna za Uskrs kada u Srbiju dolazi dijaspora, koja najčešće kupuje ukrašena drvena i keramička jaja iz izloga, donoseći u Beograd posebno praznično raspoloženje, kaže.

„Jaja koštaju od 500 dinara pa naviše, jer je moj stav da, naročito za praznike, prodaju umetničkih dela prilagodimo i ljudima manjih finansijskih mogućnosti. Uostalom, imamo i mnogo kolekcionara među kupcima svih vrsta. Leti, od kada imamo najezdu stranih turista u Beograd poslednjih godina, najviše se traže slike s motivima iz glavnog grada, a najpopularniji je prizor Savskog pristaništa sa Sabornom crkvom u pozadini, posle njega prikaz Hrama Svetog Save. Od beogradskih scena s platna Predraga Miloševića, koja mogu da se nađu i za deset hiljada dinara, do detalja velegrada s akvarela Dušana Đukarića koji dostižu cene i do 400.000 dinara”, objašnjava prilike.

Tokom cele godine aktuelne su ikone s belom pozadinom umetnice Zorke Stevanović, naglašava sagovornica. Za univerzalnu poruku, kao i popularnu temu uvek se nađu zainteresovani, pa među njima i kupac, čak i u ovakva vremena kada se lakše novac izdvaja za potrošnu robu i kada veštačka inteligencija zamenjuje i umetnički rad. Ipak, dodaje Škaljac, cene u našim galerijama daleko su pristupačnije od svetskih, naročito evropskih.

„U inostranstvu uglavnom nema prodaje originala u galerijama, a i ne možete kao ovde da vidite sliku i ispod nje cenu. Umesto toga, ako pitate koliko košta, odmah vas pozovu za sto da razgovarate. Najpre vam potom ponude nižu cenu ako kupite dva ili tri dela, kao da ste krenuli zbog akcije u supermarket i to mi se nikada nije sviđalo. Ja bar gubim volju kada je reč o takvoj vrsti trgovine vrednim delima”, priča istoričarka umetnosti.

Inače, obišla je sve važne evropske galerije, ali i umetničke centre u Africi i Aziji. Posle svega, najviše utisaka ponela je iz galerije Ufici u Firenci koja spada u najstariji muzejski kompleks na svetu, kao i iz Muzeja Van Goga u Amsterdamu. S obzirom na to da prednost daje istorijskim postavkama, za nju je jedan od najedukativnijih u Evropi Arheološki muzej u Solunu. U svom osvajanju istorije umetnosti Maja je, putevima stare grčke civilizacije sve do atinskog Akropolja, išla čak i sa šestomesečnom bebom. Dvadesetjednogodišnji sin i suprug i danas su njeni stalni saputnici.

„Nekada sam i njima nametala žestok tempo da se obiđe sve što je istorijski i umetnički vredno. Vremenom smo se uskladili i rasporedili tako da svako svojim tempom obilazi grad u koji smo zajedno došli. Na kraju zajedno šnjuramo po suvenirnicama muzeja, iz kojih volim da sakupljam markere za knjige, podmetače i marame s oznakama istorije”, otkriva na kraju Maja Škaljac Stanošević.

Najveći utisak uvek ostave ljudi

Galerija starih majstora u Drezdenu je druga zbirka koju posle solunskog muzeja po edukativnosti preporučuje sagovornica, jer je svetski čuvena zbirka slikarstva iz renesanse i baroka. Galerija je, priča, deo Državnih umetničkih zbirki Saksonije. Zdanje koje je bilo deo dvorca uništenog u Drugom svetskom ratu obnovljeno je devedesetih, a godišnje galeriju poseti više od pola miliona ljudi. Umetnost je večna, ali su na svim Majinim putovanjima, na koja izbegava da ide u turističkoj grupi, najveći utisak, ipak, ostavili ljudi koje je otkrivajući gradove upoznala.