On je luckasti deda Grča

Branislav Zeremski je luckasti deda Grča, Žićin tast, u „Kamiondžijama d. o. o. ”. Ovog glumca dobro poznaju stalni posetioci beogradskih pozorišta. Od 1984. godine, veran je Ateljeu 212 i ne krije zadovoljstvo zbog toga. Karakter ovog pozorišta mu odgovara, jer smatra da su veselje i duh u životu važna dimenzija, a upravo ovaj teatar neguje tu liniju dobrog raspoloženja.

Na filmu je povremeno, a na televiziji sve češće zahvaljujući seriji „Kamiondžije d. o. o. ”. U njegovoj profesonalnoj biografiji su naslovi poput „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Čudo u Šarganu”, „Radovan Treći”, „Kralj Lir”, „Art”, „Marija Stjuart”, „Sin”, „Davitelj protiv davitelja”, „Mrtav `ladan”, „Sivi kamion crvene boje”, „Lift”, „Jagodići”, „Radio Mileva”, ... Dobitnik je više priznanja – nagrade „Miloš Žutić” za ulogu Ivana u predstavi „Art”, u režiji Alise Stojanović, za epizodnu ulogu u filmu „Urnebesna tragedija” Gorana Markovića na Filmskim susretima u Nišu, nagrade „Ardalion” za predstavu „Brana”. „Kamiondžije d. o. o. ”, gde tumači lik Grče Jarca, istinski su ga približile široj publici.

Priseća se, rad sa rediteljom Filipom Čolovićem na „Kamiondžijama” bio je neobično prijatan, nešto što nije očekivao.

– Na početku, imali smo neku vrstu zebnje kako će naše „Kamiondžije” prođi kod starije publike, koja je jako volela Mihićeve junake Paju i Jareta – kaže naš sagovornik. – Ali, uspeh svake nove sezone inicirao je onu sledeću i, eto, stiglo se i do ove pete koja se vikendom emitovala na RTS 1, u 20.05. Reditelj Čolović je napravio porodičnu seriju. Nije to prava komedija, jer serija odslikava muke malog, običnog čoveka, koji prolazi kroz peripetije raznih devijacija aktuelnih društvenih odnosa. Njeni junaci, Žića i Baja, koje igraju Tihomir Stanić i Nenad Jezdić, stalno nešto gube u životu, oni su prepošteni i čisti, ali sa tim svojim dogodovštinama često nas i nasmeju. Sada smo „jedna velika porodica”, kojoj se „smeši” i šesta sezona.

Njegov Grča Jarac smišlja i dalje kako da se obogati, čujemo.

– Lik Grča je zanimljivo napisan. Ako ste gledali stare „Kamiondžije”, to je Čkaljin tast, samo mu je u ovoj „novoj TV priči” data luckasta crta – on je poput barona Minhauzena. Niko nije siguran da li govori istinu ili je to sve plod Grčine mašte. Kako je živeo u Africi, to ne zna ni njegova ćerka Dara.

U prvoj sezoni Grča se hvalo nekim silnim ženama, udvarao se, izigravao matorog jarca. Međutim, u svakoj sledećoj sezoni njegov lik se razvijao u nekom drugom smeru. Videli ste gde se Grča zaglavio u ovoj poslednjoj sezoni i koliko je njegova ćerka Dara, koju igra odlično Paulina Manov, mogla da mu pomogne. A kako će se njegova priča dalje otplitati to još ne znam.

– Nisam mnogo snimao, ali Čolović je stvarno iskusan reditelj i zahvaljajući njemu „Kamiondžije” voze putem bez mnogo okuka.

Pun je utisaka i uspomena, celu ekipu je povezivalo veliki glumački entuzijazam i radost stvaranja.

Kako je bilo na snimanju?

– Bilo je svega, dosadnih muva, komaraca, snimalo se na 40 stepeni Celzijusa. Pa ipak nije nam ništa bilo teško. Bilo je smeha, radosti, sviralo se i pevalo, uz gitaru. Znate šta mene fascinira, to što nema čoveka koji me ne prepozna na ulici i ne pohvali seriju. Serija nema eksplicitnih scena, pa ne moraju da se stide od svoje dece.

To ga raduje što čuje, jer su nekada bile takve serije. Seća se Mihićevih „Kamiondžija”, Lazićevih „Muzikanata”, dramskog ponedeljka rezervisanog za dobre TV filmove. Televizija je imala edukativnu ulogu. Bili su kvalitetni scenaristi, pisci, reditelji, glumci, priča nam.

– Nije bilo jurnjave za reklamama niti sitkoma. Sitkomi su bili „zapadna priča”. Mi se ranijih godina nismo našli u tome, a, sada smo ih prisvojili. Na žalost.

Sve uspehe u karijeri pripisuje svojoj profesorki Ognjenki Milićević. Zašto? Na početku, jedino ona je u njemu videla potencijal, prigrlila ga u svoju klasu, a potom i pomogla da zaigra u Ateljeu 212 zamolivši tadašnjeg upravika Ljubomira –Mucija Draškića za malu ulogu sa svog studenta. Za pozorište „Puž” kaže da je to njegova druga kuća. Voleo je da sarađuje sa rediteljkom Slobodankom – Cacom Aleksić, suprugom Branka Kockice. Žali što ona nije više među nama. Velika Caca ga je spojila sa suprugom Nadom, poznatim kardiologom. Kao mladom glumcu davala mu je vetar u leđa.

Branislav Zeremski je krajem decembra prošle godine otišao u penziju.

– Umesto meseče plate, dobio sam penziju. To je jedina promena. Za mene je gluma igra i dokle god me služi zdravlje biću na sceni. Gluma je posao u kome ne fali avantura.

Nabraja nam u kojim predstavama trenutno igra: u Ateljeu 212 u predstavama „Obraćanje naciji”, „Petrijin venac”, „Art”, „64”, „Ljubavno pismo”... Sa predstavom „Sin” upravo se vratio sa gostovanja u Crnoj Gori. U „Zvezdara teatru” igra u „Bajci o pozorištu”. Na sceni „Madlenianuma” već pet godina igra u predstavi „Dolče vita”. Za „Puž” više nije u dobroj kondiciji, mogao bi ubuduće da igra jedino kraljeve i očeve, a mladima poručuje da je „Puž” dobra škola u kojoj ima šta da se nauči.

Da li su mu se sve želje ostvarile u karijeri?

– Mnogi glumci stvaraju situaciju da ostvare neke uloge, a ja sam puštao da mene biraju. Nisam bio mnogo vredan. Bio sam u vojsci kada je postavljena predstava „Sveti Đeorgije ubiva aždahu”, u režiji Mucija Draškića, u Ateljeu 212. Kada sam pročitao dramu Dušana Kovačevića, bio sam van sebe od lepote komada. Za mene je to jedan od naših najvećih komada ikada. Sećam se, pomislio sam: Ih, što nisam tamo da igram. Kasnije, to se dogodilo. Nažalost, kada nas je napustio Ljuba Moljac uskučio sam kao njegova zamena. Sa dolaskom Branimira Brstine na mesto upravnika Ateljea 212 ova predstava je bila obnovljena i u novoj raspodeli uloga bio sam doktor Konstantin. Srećan sam, dva puta sam zaigrao u tako veliko komadu.