Sićevačka klisura zavičaj srcu mio

Pre godinu dana na Sajmu turizma u Beogradu upoznali smo na štandu Turističke organizacije Bele Palanke Mariju Krstić Simonović. I dok je njenim kolegama bilo važno da podsete i pozovu na manifestaciju „Dani banice”, koja je drugog vikenda avgusta meseca, Marija nam je pričala o Gradiškom kanjonu, srpskoj ramondi, endemskoj biljci „feniks” centralnog Balkana, srpskoj Provansi…

Obećali smo da je posetimo da se zajedno s njom, kozjom stazom, popnemo od magistralnog puta Niš–Sofija do vidikovca Čuka u selu Gradište, na koji voli da ode, kako kaže, kada ima i kad nema vremena, kada je srećna i kad je tužna, puna elana ili umorna, zato što je Gradištanski kanjon najatraktivniji deo Sićevačke klisure.

Vuk nas je preduhitrio. Marija se pre tri meseca porodila i sada pored ćerki, sedmogodišnje Eve i trogodišnje Anice, u kolevki ljulja sina Vuka. Obradovala se telefonskom pozivu i u razgovoru nas „prošetala” svojim zavičajem dajući nam smernice šta sve treba posetiti, videti, čuti, omirisati… Više ne živi u selu Dolac, sa suprugom i decom prešla je u Niš, u kojem je, kako kaže, i provela veći deo života, završila srednju školu i fakultet. Seća se da bi često, na pitanje odakle je rodom, govorila da je iz Sićevačke klisure.

– Kada me pitaju odakle sam – zamislim se. Ako kažem – Dolac, to ništa ne znači. Nisam iz Bele Palanke, ni iz Niša. E, kada kažem – ja sam iz Sićevačke klisure, onda ljudima bude jasno odakle sam, jer moje naselje je baš tu. Selo Dolac svojim atarom pripada klisuri između ogranaka Suve planine i Svrljiških planina. Sićevačka klisura proteže se od Dolca na izlasku iz Belopalanačke kotline do sela Prosek na ulasku u Nišku kotlinu – kaže naša sagovornica.

Ona je po struci profesorka geografije. Priča da je odrasla zagledana u moćne masive Suve planine i Svrljiških planina, diveći se njihovoj grandioznosti i lepoti, tako da joj se budući poziv prosto nametnuo. Još kad tokom detinjstva slušate priče o životu na planini, to, kaže, ostane duboko u podsvesti, tera na istraživanje.

Virtuelno vođenje

Marija je od onih koji su, vođeni svojom vizijom, entuzijazmom, energijom i ljubavlju prema zavičaju krenuli da rade ono što najbolje znaju. Njeno angažovanje nije ostalo neprimećeno, za četiri godine, koliko uređuje fejsbuk stranicu i blog posvećen belopalanačkom kraju, privukla je veliku pažnju, posebno zemljaka rasutih po svetu, naučnika, medija…

– Opredelila sam se za virtuelno vođenje i upoznavanje javnosti s prelepim i manje poznatim predelima ovdašnjih planina, kotlina. Bavim se arheologijom, demografijom, istorijom, svim onim što se sreće kao zanimljivost.

Suprug Darko, po zanimanju lekar, najveća joj je podrška.

Tri godine je ova preduzimljiva mlada žena radila u TO Bela Palanka. Bila je to prilika da i zvanično promoviše belopalanački kraj i sve ono što je zanimljivo u njemu. Spojili su se tako posao i ljubav. U toku razgovora bez premišljanja nabrojala nam je šta sve treba posetiti.

– Meni najdraže i najbliže srcu je selo Gradište, odakle se s vidikovca pruža pogled na Sićevačku klisuru i veličanstveni Gradiški kanjon. Možda bi gramatički trebalo reći Gradištanski, ali je u lokalu odomaćen kao Gradiški. Najvećim delom ga čine strme, kamene litice. Širina kanjona pri dnu svodi se na rečno korito Nišave. Upravo na ovim nedostupnim liticama gnezdi se jedan od poslednjih parova surog orla u Srbiji.

Do sela Gradište, na krajnjem zapadu belopalanačke opštine, udaljenom oko 30 kilometara od Niša, može da se dođe iz više pravaca. Od naselja Dolac udaljeno je 5-6 kilometara. Meni najlepši put do sela koji preporučujem svima koji vole da pešače, planinarima dobro poznat, jeste kroz Ćirićev prolaz. Staza prosečena kroz stenu predstavlja najkraću vezu stanovnika sela Gradišta s magistralnim putem Niš–Sofija. Kad prođete kroz prolaz, predstoji penjanje kozjom stazom do sela, neopisivo iskustvo – reči su gorštakinje kojoj pentranje po liticama očito predstavlja zadovoljstvo koje dokumentuje fotografijama.

Ona priča i kako se u selu malo ljudi zadržalo, ali u novije vreme ima povratnika iz inostranstva. Sprijateljila se s gospođom koja je s francuskih Alpa došla u Gradište da živi.

Marija voli da izlet završi posetom Crkvi Sveta Petka Iverica, nedaleko od sela Ostrovica, na izlazu iz kanjona. Manastir su na ostacima starog, opustelog, podigli krajem 14. veka monasi gruzijskog manastira Iviron sa Svete Gore. Današnju crkvu podigle su inžinjerske jedinice srpske vojske 1898, inače angažovane na izgradnji obližnje pruge kroz Sićevačku klisuru.

Marijini roditelje žive u naselju Dolac, tako da je njoj lako da dođe od Gradišta lokalnim putem peške ili kolima.

– Otac je poreklom iz sela Dolac i ceo taj kraj Svrljiških planina i s druge strane selo Gulijan vezani su za moje poreklo s očeve, ali i majčine strane. Tako da imam veliku želju da istražim svoje poreklo, geograf sam, pa i s tog naučnog aspekta pronalazim literaturu.

Darko je komšija, mi smo živeli na pet minuta u selu Dolac. Naša ljubav i prijateljstvo počeli su 1999. u vreme bombardovanja, kada sam imala 14 godina, pre devet godina krunisali smo je brakom – priča Marija.

Objašnjava i da je deo kanjona, odakle je Darkov otac, selo Crnče, preko puta Gradišta, izuzetno interesantno kao i biljni svet. Svi su čuli za srpsku ramondu i Natalijinu ramondu, one su tercijarni relikti i endemiti Balkana.

– Tamo možete da ih vidite, ako ste dovoljno hrabri – dodaje.

Ne krije da bi volela da sadržaje s fejsbuk stranice pretvori u knjigu. Kras istočne Srbije je, podseća, bio velika inspiracija i za slavnog geografa Jovana Cvijića. Većina se i danas na njega poziva, treba zabeležiti kako to sada jeste, koje su biljne i životinjske vrste prisutne… Ona ističe i da je pisala za „Belopalanački zbornik” čiji urednik je Života Jocić.

– Ovaj kraj upoznala sam čitajući Jocićeve knjige. Najviše je opisanih crkava, manastira, spomenika, kao i arheoloških otkrića. Života je pohvalio moj blog i izrazio želju da nastavim s pisanjem – kaže.

Lepu saradnju ima i s kolegom s fakulteta Nenadom Ranđelovićem koji je uspeo da afirmiše svrljiški kraj i Niševačku klisuru.

Kamenolomi i park prirode

Iako pod zaštitom kao delom parka prirode, ovaj deo klisure Nišave nije prepoznat kao turistički potencijal kraja, dominiraju kamenolomi.

Zato Marija želi da ukaže koliko je lepo ono što imamo, a ekologija i zaštita životne sredine nisu na zavidnom nivou.

– Ljudi nemaju svest o šteti zbog seče drveća, koja je na Suvoj planini maltene krčenje. Takvih je razmera da tamo više ne bi smelo da se seče, pa i na Svrljiškim planinama. Opravdanje je finansijska situacija i nemogućnost meštana da na drugi način dođu do prihoda – kaže ona.

U planinskim selima nije ostalo mnogo ljudi, ali tamo gde još ima života, Marija svrati na kafu.

– U selu Ravni Do, meštanka je videla da fotografišem i pozvala me je na kafu. Pokazala mi je bogatu zbirku starih predmeta. Deda joj je bio poznati lovac na medvede dok ih je još bilo, krajem 19. veka. Lepo je i selo Tamnjanica podno Suve planine, pod poljima lavande – mala srpska Provansa. Vlasnik je prošle godine preminuo, verujem da će naslednici nastaviti s poslom. Kuća s početka prošlog veka porodice Igić interesantna je i zbog izuzetne etno-zbirke. Tu sam se sprijateljila sa ženom koja se vratila i planira razvoj seoskog turizma – priča naša sagovornica.

Lepo je videti da neki meštani nastoje da sačuvaju autentičan izgled svojih kuća, građenih u moravskom stilu. Na kućama čatmarama zub vremena otkriva postupak gradnje. Između nosećih greda su površine opletene prućem i premazane blatom. Na krovu je najčešće ćeremida. U Vrgudincu mogu da se vide i kovanice, nešto noviji tip kuća.

U Tamnjanicu se ljudi vraćaju

Tamnjanica, naselje na petnaestak kilometara od Bele Palanke. Starija lokacija sela bila je na mestu Crkva gde se 1444. odigrala čuvena Kunovička bitka, velika pobeda hrišćanske vojske (ugarsko-poljsko-srpske) nad Turcima, najveća bitka posle Kosovskog boja. Pobeda je produžila opstanak srpskoj srednjovekovnoj državi za petnaestak godina. Selo je dobilo naziv po tamjanu koji je paljen poginulima. Danas se s ovdašnjih plantaža širi miris lavande. Nažalost, kako kaže naša sagovornica, spomen-obeležja na pomenutu bitku tu nema.

POTPISI ZA SLIKE

Kuća u moravskom stilu, s karakterističnim lukovima i tremom u selu Lanište

Cilj je sačuvati lepote i vrednosti ovog kraja