Lančanik, zupčanik, diskovi, deo su skulptura bajkera

Miloš Lukić za izradu satova, globusa, gitara koristi odbačene i polovne delove raznih mašina motora, automobila, koje predstavljaju otpad koga se treba rešiti. Upravo taj otpad za njega je dragocen materijal za skulpture, koje često i pre nego što budu gotove „nađu” svoj dom kod zaljubljenika ove umetnosti od recikliranog metala.

– Sve je napravljeno od đubreta: lančanika, zupčanika menjača, diskova, lanaca... Dizajn ovih skulptura je mešavina stim-panka, industrijskog dizajna, dizel-panka i nečeg novog – kaže Lukić.

U svom hobiju uživa nakon napornih sati sedenja za računarom.

– Supruga Ljilja i ja se bavimo prevođenjem s engleskog. U poslednje vreme je manje posla i loše je plaćen, dva do tri evra po strani – priča naš sagovornik.

Zato se, kaže, on igra s gvožđurijom. Posebno zadovoljstvo mu pričinjava kada nekog obraduje i uveseli, kao ovih dana jednog slavljenika, direktora firme, koja se bavi uvozom delova za automobile, a obožava stoni tenis. Zaposleni su od Miloša tražili da te dve ljubavi spoji u jednu – skulpturu.

– Reket je mali, ali je izazov bio veliki, pa sam prihvatio. Dali su mi i njihov otpad, delove, ako mogu nešto da iskoristim. Pravi reket mi je poslužio da napravim ivicu lancem koji sam zavario i tako dobio formu. Stolar mi je isekao šablon od drveta, jer mi je to potrebno za rad – objašnjava on.

Priznaje da ne može da kaže koliko mu je vremena potrebno da napravi jednu skulpturu. Tako već dve godine pravi gitaru, a za prvu su mi bile potrebne četiri nedelje. Nije lako naći odgovarajući deo, uklopiti ga da lepo „legne”: – Stavim nekoliko delova, pa gledam, ne sviđa mi se, pa rasturim, a sve to je popriličan posao jer gvožđe je zavareno. Dok ne spojim, ne znam da li je to ono što sam zamislio.

Poseban posao je biranje delova, jer to nisu lego kockice da se sve uklapa jedno u drugo, a trudi se da spoji neke totalno različite delove, recimo deo motorne testere s kočnicama od FAP-a.

Pored fizičkog rada i kreativnosti, za ovaj posao je neophodna i dobra memorija. Miloš u svakom trenutku zna šta od materijala ima na gomili, većoj od njega.

Recimo, setio se jednog baš lepog šrafa, dobro bi mu došao, ali ga treba „izbunariti”.

Delove za motore sakuplja od 18. godine. Nedavno je napunio 60 godina. Miša je Dorćolac i njegov navrdeda je odrastao na beogradskoj kaldrmi, a Ljilja dete s Bulbuldera, žive na Avali. Želeli su slobodu, dvorište… Stan u centru Beograda prodali su 2002. godine. Za sve ove godine su, kažu, samo jednom zažalili što nisu bliže grada. Njihovog „zgužvanog” ljubimca – rase šarpej ujeo je stršljen, minuti su odlučivali o životu lepotana, koga je kinološka komisija proglasila prvakom Srbije.

Za sve je „kriv” internet

O tome kako je došao na ideju da pokrene priču o upotrebi materijala za reciklažu u svrhu pravljenja umetničkih dela Miloš bez uvijanja kaže: – Video sam na internetu. Gledao je kako to prave Amerikanci i pomislio da bi on to mogao bolje, iako do tada nikad u rukama nije držao aparat za zavarivanje.

– Pozajmim aparat za zavarivanje od drugara, imam jednu brusilicu, bušilicu i još dosta alata za popravku motora. Proberem delove koje sam imao od nekih prastarih motora i napravim prvi sat, pa napravim lampu... Naravno, upropastim dva koluta žice dok sam se izverzirao s varenjem. Ne mogu da kažem da sam zavarivač, znam ono što je meni potrebno. Moji drugari svi imaju servise. Svrtim do njih, isprljam auto, prekopam đubre, pa uzmem šta mi treba, a uvek se nađe. Najviše lančanika se baca, a najlakši su mi za uklapanje i daju slobodu – za modeliranje – veze Miloš, bujica reči, očigledno da smo „uboli” pitanje.

Posebno ga privlači izrada predmeta u kojima se nešto pokreće, poput globusa. Što podrazumeva sajdžijski deo posla pomešan s mašinskim, jer treba sve uklopiti da funkcioniše. Najteži deo posla je skinuti prljavštinu i masnoću. Lanci su bili i po 20 godina na motoru. Sve mora da se očisti, da se rđa skine.

Lukić je godinama radio kompjutersku grafiku i animaciju na nacionalnoj televiziji.

– Ranije sve što izmaštam prebacim na ekran, a sada radim u pravom formatu. Presrećan sam što oblike koje sam isfantazirao mogu da pretvorim u nešto korisno kao što je lampa koju obožavam. Nudili su mi da je prodam za 100–200 evra, ali sam odbio. Najveća je prevara sebi govoriti: napraviću ja sebi drugu. Nema šanse.

Proporcija je ono što krasi Lukićev rad.

– Celog život okružen sam umetnošću, moj teča Sabahudin (Sabo) Hodžić bio je akademski slikar i karikaturista, još 1935. pokrenuo je „Ošišani jež”. Dobitnik je „Politikine” nagrade 1936. godine za najbolju sliku „Slavija”. Mama je profesor klavira, tako da mi se čini da mi je estetika urođena – kaže ovaj strastveni zaljubljenik u motore.

Želja mu je da napravi izložbu svojih radova.

Naravno, motor mu je deo života i obožava putovanja.

Bio je u Paklenici kod Doboja da vidi Ljubicu i Mašu, medvede.

– Stukao sam preko 700 kilometara zbog desetak minuta sa medama. Meni vredi – kaže.

Prošle godine Miloš je skoknuo i do Rumunije:

– Otišao sam na 3-4 dana i jedva se vratio posle 6 dana.
O tome je napisao reportažu za sajt svog udruženja „Bi Džej Bajkers” Beograd, koja se redovno odaziva na humanitarne akcije.

„Već godinama nisam bio u prilici da krenem na neki ozbiljniji put. Svake godine redovno registrujem Bedeviju, mazim je, pazim je, spremna je za putovanje u svakom momentu i... ništa od putovanja. Sedim i čitam kako ljudi idu ovamo, onamo, kako su divni putevi, sjajan provod. Osećam se kao da sedim u kafani i gledam kako drugi jedu jagnjetinu”, zapisao je Miloš, a mi bismo za kraj dodali: ali oni nemaju lebdeći sto – da baš tako, gornja ploča kao da lebdi. Napravljena je od stakla da bi se video mehanizam – tensegriti strukture. I to je Lukić video, a što oko vidi, ruka napravi.