Roditelji, zakočite!
Budućnost vaše dece i uspeh u životu ne zavise samo od petica. Mnogo je važnije u kakvog čoveka će izrasti, da li će umeti da se snalazi u životnim situacijama, da li će umeti da komunicira sa drugim osobama...
Možda zvuči kao otrcana fraza – na mladima svet ostaje! Ali, nažalost, o tome ne razmišljamo, zaboravljamo, i nije nas briga. Zavedeni imperativom – morati! Morati zaraditi, isplatiti kredite, ispuniti sva očekivanja novog vremena....
A šta je sa decom? Ko će ih čuvati, vaspitavati, zaštititi, usmeriti?
Alarm upozorenja ponovo se oglasio na našim mobilnim telefonima. Na sreću, dete je nađeno, živo i zdravo. A kako se emotivno oseća i zašto je pobeglo od kuće... I zašto nam mnoge stvari izmiču, da li smo se zapitali?
Ako dete pobegne od kuće i ne sme da se vrati zbog loše ocene, da li je krivica u nama, roditeljima, nastavnicima, društvu... Upravo ovom važnom temom bavio se u sredu 18. decembra Jutarnji program RTS-a u razgovoru sa dečijim psihologom Snežanom Anđelić.
Često čujemo da su deca pod velikim pritiskom i da su čak pokušala samoubistvo zbog loših ocena i nemogućnosti da odgovore svim zahtevima, kaže ovaj stručnjak. Ovo je jedan crveni alarm za sve nas! Neophodna je reforma obrazovanja. Pitajte roditelje koliko vremena provode učeći sa decom, uz sve svoje obaveze i moranja? Postavlja se i pitanje zašto deca idu u školu ako će roditelji nastaviti sa njima da uče i posle časova? Kad će neko postaviti pitanje – da li ovakvo obrazovanje, kakvo imamo, funkcioniše?
Deca su pod velikim pritiskom, roditelji, nastavnici takođe. Ceo život jednog deteta sveli smo na broj bodova zato što njegova kvazi budućnost zavisi od toga, opominje Anđelićeva. Istraživanja su pokazala da budućnost i uspeh naše deca nisu merljivi ocenama, već da su potrebne mnoge veštine koje ne dobijaju u školama. Imamo jedno nefunkcionalno znanje koje ne uspevamo da pretvorimo u dobru praksu. Zato i ne čudi što imamo prestravljenu decu.
I zašto onda imamo nasilje? Zato što su nastavnici i pedagozi fokusirani na svoj plan i program koji moraju da ispune... Zaboravljamo ključnu stvar – škole su i vaspitno-obrazovne ustanove i dokle god se samo budemo bavili ocenama, nasilje u školi će rasti i imaćemo bolesnu decu.
„Ja se uvek zabrinem kada vidim da dete ima sve odlične ocene jer desna i leva hemisfera mozga ne mogu da se razvijaju podjednako. Ili je dete naklonjenije društvenim ili prirodnim naukama. Znači, zaustavite se roditelji, stanite. Budućnost vaše dece i uspeh u životu ne zavise samo od tih petica” – opominje Anđelićeva. Mnogo je važnije u kakvog čoveka će izrasti, da li će umeti da se snalazi u mnogim životnim situacijama, da li će umeti da komunicira sa drugim osobama, da brine o sebi... „
Snežana Anđelić retko u psihoterapiji čuje dete koje kaže – ja želim, nego – ja moram! Sve ono što moramo, postaje preopterećenje. Neophodno je u njima probuditi unutrašnju motivaciju. Zar želimo anksioznu decu koja loše spavaju, bude se noću, plačljivu, koja ne žele da se odvoje od majke...
A da škole nisu više bezbedna mesta bila je tema i vrsnih mislećih voditelja „Nove dimenzije dana”, domaćina Insajder TV koji su o tome razgovarali sa još jednim psihologom, Bojanom Krstić koja je razumljivim jezikom i osvešćeno pričala o ovom problemu podstaknuta tragedijom u osnovnoj školi u Zagrebu koja je donekle podsetila i na slučaj „Ribnikar”.
Njen zaključak je, poput i prethodne sagovornice, da se svi moramo fokusirati na mentalno zdravlje dece, a kada to kaže, misli i na roditelje, ali i na obrazovne ustanove. Svi su pretrpani i preopterećeni i niko ne stiže da se bavi pojedincem. Uvođenje građanskog vaspitanja bila je dobra namera koja je ostala samo to – da deca nauče šta su to njihova osećanja, kako ona mogu da se regulišu i kako da ih učimo emotivnoj inteligenciji, da znaju kako sa njom da se nose, a ne da ta nezadovoljstva eskaliraju.
Studenti pričaju o dijalogu, podršci, razmeni ideja... To je ono što nam nedostaje, da podržimo jedni druge, da razgovaramo, da bismo se osetili bezbedno, da ne trpimo i da kao ekspres lonac eksplodiramo. Rešenje je u malim stvarima, u razumevanju besa i nezadovoljstva, unutrašnjih nemira i imati sagovornika ispred.
Činite male stvari radosti i sreće. Tako nam je malo potrebno za sreću, a tako nam baš to malo nedostaje.
