Lice tragedije i naličje promene
Mnogo je složenije naći se oči u oči sa licima onih koji su se sa zlom suočili i preživeli ga. A još zahtevnije suočiti se sa naličjem promena koje je to zlo u celokupnom društvu izazvalo. Toj muci u Srbiji svedočimo ovih dana
Početkom jeseni, na digitalnoj platformi Maks, počelo je prikazivanje francuske igrane mini-serije „Verna prijateljica“, a u naše knjižare je stigla „V13. Hronika suđenja teroristima“ francuskog pisca Emanuela Karera u prevodu Svetlane Stojanović i izdanju „Akademske knjige“ iz Novog Sada. I igrana TV serija i Karerova knjiga u suštini se bave terorističkim atakom na Pariz, kada su tokom novembarske večeri 2015. godine u napadima na koncertnu dvoranu „Bataklan“, kafiće i Fudbalski stadion „Francuska“ u Sen Deniju islamski ekstremisti ubili preko stotinu ljudi.
Emanuel Karer je jedan od onih velikih savremenih svetskih pisaca koji izborom tema i načinima na koji im pristupa svakim svojim novim ostvarenjem pomera granice autorstva. Svojevremeno aktivan i u filmskoj industriji, Karer se vrlo rano odrekao klasičnog romana kao područja borbe. Zainteresovan za specifične ljudske sudbine ali i okrenut sopstvenim ponorima, podario nam je niz knjiga koje čitaoce uvek iznenađuju i fasciniraju širinom, pronicljivošću i samoironijom jednog zaista pionirskog umetničkog glasa.
Uvek se zapravo baveći do sada neuočljivim ili neispripovedanim relacijama između života i smrti, Karer je rešio da prisustvuje suđenju odgovornima za terorističke napade tokom večeri 13. novembra 2015. u Parizu i njegovim predgrađima. Tačnije, sudilo se pomagačima terorista, ljudima koji se u trenutku napada nisu ni nalazili u Parizu, te jednom jedinom preživelom džihadisti. Reč je o Salahu Abdesalamu, mladiću čiji se saoubilački prsluk-bomba nije aktivirao tokom napada na „Bataklan“. Karer je suđenje pratio iz zasebne prostorije za predstavnike medija i sâm je o toku procesa koji se vodio pod šifrom „V13“ pisao za časopis „L'Obs“. Ove njegove zapise redovno su prenosili španski „El Pais“ i rimska „Republika“, a potom su objavljeni i kao knjiga, koja je sada i pred našim čitaocima.
Karer, po sopstvenim rečima, zapravo nije uspeo da od onoga što je čuo i video tokom „procesa veka“ (kako je ovo suđenje nazivano u francuskim medijima) stvori nešto novo. Otuda je njegova hronika „samo“ dokumentovano piščevo prisustvo sudskom epilogu velike ljudske tragedije koja je umnogome uticala na karakter promena celog francuskog društva.
I dok sudska svedočenja onih koji su preživeli napade na „Bataklan“ i stadion „Francuska“ u Karerovoj hronici predstavljaju lice tragedije, TV serija „Verna prijateljica“ dramski uobličava naličje društvene promene koju je ta tragedija izazvala!
Četvorodelna filmska priča nastala je po knjizi francuskog novinara Aleksandra Kaufmana „Mitomanka iz Bataklana“, u kojoj je zabeležena sudbina žene koja je završila u zatvoru jer je pokušala da dobije novčanu odštetu namenjenu preživelim žrtvama napada na koncertnu dvoranu „Bataklan“, iako je te novembarske večeri bila daleko od mesta zločina.
Reč je o usamljenoj ženi, sklonoj patološkom laganju koje pospešuje sveprisutnost društvenih mreža u životima onih kojima želi da se približi. Osetivši složenost i razmere vremena u kome se teroristički napadi odigravaju, ona od prvog trenutka novonastale promene počinje da osmišljava „stvarnost“ uz pomoć koje će najzad uspeti ne samo da se približi zajednici, nego i da postane njen deo. Najpre se predstavljajući kao bliska prijateljica nekoga ko je teško ranjen u napadu na „Bataklan“, naposletku joj uspeva da se prikaže kao osoba koja je i sama preživela masakr – žrtva kojoj pripada i novčana nadoknada za pretrpljeni duševni bol. Ali uporedo sa ostvarivanjem ovog plana ona upoznaje neke od stvarnih žrtava terorističkog napada, sa njima osniva udruženje koje, najviše zahvaljujući njenom angažovanju, dospeva u žižu interesovanja javnosti.
Kruna njene istinske posvećenosti humanitarnom radu trebalo bi da bude dobrotvorni rok kocert u čiju organizaciju ulaže svu svoju energiju. Međutim, dok oni koji su zaista preživeli napad na „Bataklan“ na ovom koncertu doživljavaju dugo žuđenu katarzu, njihova verna prijateljica biva raskrinkana. Policija je hapsi a sud šalje u zatvor.
I dok je mitomanka iz Bataklana, nakon što je odslužila dvogodišnju kaznu, izašla na kakvu-takvu slobodu, Salam Abdesalam će u zatvoru ostati do kraja života, jer je u procesu „V13“ osuđen na doživotnu robiju bez prava na pomilovanje.
Karer je o Abdesalamu u svojoj hronici pisao u nekoliko navrata. Ispod svega što se nalazi na površini njegove pojave i nastupa Karer nije primetio neku naročitu dubinu. „Nema tu nikakvog ambisa ravnih onima koje je opisivao Dostojevski, iz kojih dopire zadah pakla.“
Zlo je, dakle, neumitno banalno, što ne znači da manifestacije te banalnosti ne treba iznova i iznova razotkrivati. Mnogo je, međutim, složenije naći se oči u oči sa licima onih koji su se sa zlom suočili i preživeli ga. A još zahtevnije suočiti se sa naličjem promena koje je to zlo u celokupnom društvu izazvalo.
Toj muci u Srbiji svedočimo ovih dana. Oni kojima se to dešava prvi put s pravom gaje izvesni optimizam. Mi ostali znamo da se ovde već pominjana, dugo žuđena katarza dešava samo u TV serijama. A i tamo vrlo retko.
