Naučnici iz „Mekdonaldsa”
Što su životni uslovi nesigurniji, što fućkanje na obrazovanje i kulturu sve više postaje omiljen opštenarodni sport, sve je jača želja da se objašnjenjima, u kojima pametovanje ne podleže sumnji, povrati izgubljena kontrola nad sopstvenim životom
Mesec na nebu nije stvarno astronomsko telo, već je to ogroman hologram poslat sa veštačkog satelita iz neke ovozemaljske nedođije.
Glavni dokaz za ovu teoriju, postavljenu na društvenim mrežama, počiva na tvrdnji da Mesec uvek pokazuje isto lice. Novoosmišljena teorija o utvarnom Mesecu objašnjava kako fantomski hologram treba da prikrije tajanstveni svemirski objekat istih Mesečevih dimenzija, sa zadatkom da upravlja čovečanstvom. Ideja o hologramu potiče iz knjige Bila Kejsinga Nikada nismo bili na Mesecu: Američka prevara od 30 milijardi dolara, koja u nastavku inspiriše umove da razvijaju tezu kako je ceo kosmos u stvari jedan veliki hologram, prazan prostor bez zvezda i planeta, sa pretećim zadatkom globalne simulacije. Naučnofantastični odgovori na pitanja kako se onda dešavaju plima i oseka unose sumnju i pometnju u sve one koji ne razlikuju svet književnosti od onog ispred naših vrata dozvoljavajući da neki ljuti protivnik romantike olako opovrgava sve nežne stihove o ljubavi na mesečini.
Raširenost mnogih sličnih, manje ili više sumanutih, teorija svakako je posledica sumnje u nauku kojom sve jače upravljaju politika i ekonomija. Nepoverenje i gubljenje oslonca, počev od svakodnevnih vesti pa do prijateljstava i partnerskih odnosa, potekli su iz uobičajenih laži kao prihvatljivog načina da se pokaže briga prema bližnjem dok gomile činjenica vape da se među njima uspostavi red i predvidljivost. Što su životni uslovi nesigurniji, što fućkanje na obrazovanje i kulturu sve više postaje omiljen opštenarodni sport, sve je jača želja da se objašnjenjima, u kojima pametovanje ne podleže sumnji niti kritičkom mišljenju, povrati izgubljena kontrola nad sopstvenim životom.
Jedna od najpopularnijih ovakvih teorija jeste ona koja tvrdi da je Zemlja ravna ploča. Kolumbo i Magelan su neopevane neznalice, koje je proslavila njihova nespretnost i glupost. Ravnozemljaši su se toliko umnožili da imaju svoja udruženja i forume na kojima preispituju dokaze zanimljive zbog toga što pokazuju kako suspregnuta društvena klima, bez obzira na tehnička dostignuća, retrogradno vraća u daleku prošlost, u vreme kada je na snazi bila geocentrična teorija sa Zemljom kao centrom kosmosa. U svetu koji poništava ljudskost ovo detinjasto pronalaženje nove istine krije u sebi intuitivnu potrebu da se opustošenoj planeti Zemlji vrati onaj značaj koji je nekad imala u ljudskoj svesti: verovanje da se centar svega, celog univerzuma, prirodno nalazi tamo gde je čovek.
Da li postoji Finska?
Neki dvadesetogodišnji šaljivdžija imena Džek postavio je 2015. godine na društvenoj mreži objavu koja je odmah stekla mnoge pobornike. Naime, Džek tvrdi da država Finska ne postoji, već da je posredi tajni sporazum između Rusije i Japana, koji, po završetku Drugog svetskog rata, daju život jednom nestvarnom, fiktivnom narodu s namerom da bez ograničenja rabe riblje zalihe Baltičkog mora. Ulovljena riba se, lažno obeležena natpisom „Proizvodi ’Nokija’”, u tajnosti doprema Transsibirskom železnicom u Japan. Ime Finska nastalo je od engleske reči fin, koja označava riblje peraje, u čemu se, po Džeku, i krije svrha lažne tvorevine. Stanovnici Finske zapravo žive u zoni sabijenoj između istočne Švedske, zapadne Rusije i severne Estonije. Neka se ne zanose oni koji su svoje putovanje u Helsinki stavili na spisak obilaska za njih nove evropske prestonice jer se ovaj grad zapravo nalazi u Švedskoj.
Grupi povezanoj zajedničkom „istinom” novostvorena teorija pruža prividan osećaj sigurnosti i snage da mogu da se uhvate u koštac sa neizvesnom sudbinom. Kad je prvi put u zoološkom vrtu video noja, jedan posetilac je uzviknuo: „Ova životinja ne postoji!” Često su takozvane istine tvrdnje bez dokaza. Odbacuje se očiglednost i olako se prenebregava ono što je vidljivo golim okom zarad duboko skrivenih, tajnovitih otkrića. Oni koji ne žele da vide kako brod, zbog Zemljine zakrivljenosti, nestaje na horizontu, slični su čikici koji, kao devojka iz narodne pesme, kune svoje lažljive oči što gledaju a ne vide. Potreba za ovom vrstom udruživanja najjača je kod okorelih usamljenika okupljenih oko zajedničkog cilja. Njihova otkrića ističu ih kao izuzetne, one koji vide i shvataju ono što drugi nisu u stanju da otkriju.
Sklonost ka teorijama zavere češća je kod ličnosti sa paranoidnim poremećajem, koje karakteriše sumnjičavo tumačenje motiva i tuđih postupaka, kao i verovanje da svet počiva na uroti i zloći. Gmizavci su među nama, a mnogi su i svetski poznati! Ovo otkriće razuverava javnost koja je dugo živela u zabludi da su dinosaurusi nestali sa zemlje. Istina je zapravo da su evoluirali u humanoidnu vrstu reptila sa ukrštenim ovozemaljskim i svemirskim genima.
Sakriveni iza ljudskog imidža, ovakvi primerci su umešani među obične ljude s namerom da okultnim sredstvima upravljaju planetom. Mnogi moćnici u svetu politike su u stvari maskirani gmizavci u zajednici sa Zemljanima. Kao gušteroliki vladaoci, prepoznati su američka porodica Bušovih, Barak Obama, odlazeći Džo Bajden, nekadašnja engleska kraljica Elizabeta (verovatno sa naslednicima), italijanski predsednik Silvio Berluskoni. Reptili se nalaze i među mnogim slavnim zvezdama. Najpoznatije su Lejdi Gaga i Andželina Džoli, kod muškog sveta uveliko osvedočene kao privlačni gušterski primerci. Sudeći po ovoj fantaziji pozajmljenoj iz televizijske serije Došljaci, prikazivane osamdesetih godina prošlog veka, reptilijanci se prepoznaju po vertikalnom procepu u zenicama, tipičnom za guštere, i nabrčkanoj koži lica nalik krljuštima (kad se čovek primakne i bolje se zagleda).
Pojačano osećanje straha
Ove teorije su delom proistekle iz bespogovornog prihvatanja stereotipa i ustaljenih tvrdnji koji isključuju razmišljanje i sumnju, razvijajući potrebu za otkrivanjem nove i neobične istine. Zanimljivo je i to da se, svakodnevno i na svakom koraku, među lažima koje ljudi primaju zdravo za gotovo, traže velike i suštinske istine. Traženje „neobičnih” istina podstaknuto je problematičnim i olako uspostavljenim verovanjem da se ljudska priroda bitno promenila i da je moderan čovek drugačiji od svojih predaka. Time je filozofija istorije pojednostavljena površnim uvidom u čovekovo ponašanje uzrokovano tehnologijom, isključujući velike i večne očiglednosti ljudske prirode.
Ovim teorijama, u želji da se razori postojeći sistem i stvori novi, rukovodi pojačano osećanje straha, najprepoznatljivije emocije zapadne kulture, koja je nekad bila zadužena da brine o ostatku sveta, a koja je sada uzdrmana i bez centralne pozicije. Sopstveno ludilo dva svetska rata zamenjeno je zebnjom da je Evropa postala žrtva sila van svoje kontrole. Kolevka opsesivne sumanutosti sa progonima veštica, stranaca, Jevreja, dolaskom antihrista, nadiranjem Turaka, širenjem kuge, kovida itd., zapadni svet je – a njemu se pridružuje i Amerika osvajana nasiljem i istrebljenjem Indijanaca, sa paranojom od komunista, Rusa, terorista, oružja za masovno istrebljenje – visoko podigao nivo napetosti. Strah je razvio snagu pomoću koje se opstaje u svetu punom opasnosti, ali je bitno razdvojio ljude jedne od drugih.
Sumnja u ličnu sposobnost i nesiguran sopstveni identitet možda su uzročnici grotesknih teorija koje okupljaju određeni broj ljudi ukazujući na iskonsku potrebu za zajedništvom. Njihova vickasta i prepotentna smelost u amaterskom traženju „nove nauke” znak je nade, koja uvek ide uz strah. Potrebno ga je smanjiti ili otkloniti kako bi se prišlo dovoljno blizu.
