Na Dorćolu sam slobodan

Pozorište KPGT oduvek je bilo i mejnstrim i alternativa, pa i onda kada ga je mladi beogradski glumac Luka Pavlović prvi put posetio sa šesnaest godina.

I danas je ovaj teatar drugačiji, na neki svoj način, ali i dalje posećen. Kada nema predstava, organizuju se različiti događaji. Žurke, seminari i književne večeri samo su neki od povoda za boravak u kultnom mestu kod Šećerane na Čukarici. 

– Ne bih delio KPGT na pre i posle – kaže Pavlović koji je tu odmah upoznao i jednog od pokretača ovog teatra osnovanog sada već daleke 1978. godine, Ljubišu Ristića. Znao je, kaže, od samog početka da je reč o velikom reditelju od koga može puno da nauči.

Bakina „krivica”

– Zahvalan sam na tome što nam je bilo dozvoljeno da naš talenat i rad neko prepozna i dâ nam priliku da igramo najbolje strane i domaće komade koji su ušli u istoriju pozorišne umetnosti. Pokušavamo i trudimo se da održimo kvalitet iz prošlosti, ali i da ugrabimo neke nove prilike – kaže 27-godišnjak s Dorćola.

Luka se oprobao u više predstava, a jedna od onih gde je ostavio najveći pečat i potvrdio da je zaista puno naučio jeste Šekspirov „Ričard Treći”. Lik koji svojim spletkama i dovitljivim umom, fatalističkim idejama dolazi do trona mladom čoveku nije lako tako uspešno dočarati.  

– Jedino je bilo teško kada čovek prepozna u sebi neke određene crte tih ljudi. E, onda se zapitaš: „Da li je moguće da te stvari ja u sebi potajno krijem?” Tada nastaje mala unutrašnja drama koju svaki glumac mora da savlada da bi mogao dostojno da stane iza tog lika i uloge koju obavlja – iskren je mladi glumac.

Pitamo ga da li zna ko je sve od velikih svetskih glumaca ulazio u ovaj težak i kontroverzan lik. Imena od kojih se mladi glumac može i naježiti i uplašiti. To su Al Pačino, Lorens Olivije, da na preteramo s nabrajanjem. Zanima nas Lukina reakcija.

– Svaku ulogu koju dobijem trudim se da je odigram na sebi svojstven način. Znam ko je sve igrao Ričarda, ali mi glumci trudimo se da uvek pronađemo nešto što dosad niko nije uradio. Nekad imamo više uspeha, nekad manje. Ali ako krenemo od toga da je to naše viđenje lika, onda smo uvek na pravom putu. Tu predstavu igramo napolju, u dvorištu
KPGT-a. Doživljaj kakav se retko viđa u pozorištima – kaže naš sagovornik.

Imao je sreću da radi samo najkvalitetnije i najpriznatije romane i dela. Izdvaja „Ljubavnu priču” Puriše Đorđevića, „Kamen za pod glavu” Milice Novković i „Slike žalosnih doživljaja” Deane Leskovar. Takođe i duodramu „Emigranti” Slavomira Mrožeka koju igra s kolegom i prijateljem Stefanom Jugovićem.

Već 22 godine traje njegovo putovanje s glumom. Za sve je „kriva” njegova pokojna baka koja ga je odvela na prvi čas kad je imao samo pet godina. Puno je i godina učenja: od Nenada i Snežane Nenadović naučio je da bude bolji čovek i da uživa u igri, od Mihaila Laptoševića kako tu igru da prenese na kolege i publiku. I onda je nastavio na fakultetu kod profesorke Ljiljane Blagojević koja je sve njegove segmente duha, tela i karaktera morala da svede, što je, priznaje danas, bilo jako teško za oboje, i na tome joj jako zahvaljuje.

Luka je dorćolsko dete. Sloboda, mir, detinjstvo, dobar humor, fudbal, tramvaj, prvi poljubac. Ovo su samo neka od njegovih prvih asocijacija na deo Beograda gde je odrastao i o kojem govori vrlo emotivno.

– Dorćol je verovatno jedino mesto na svetu u kojem se osećam totalno slobodno. Samo detinjstvo je neverovatno lepo. Dorćol znači raskršće, i kad razmišljam o tome, mislim upravo o tim emotivnim i životnim raskrsnicama i putevima koje je Dorćol video, osetio i s nama prošao, a da nikom nije rekao, umeo je da ćuti. Neće Dorćol nikad da izda. Vrlo je jednostavno: prigrli i zavoli Dorćol i on će tebe – kaže on.

Takav je i kad govori o fudbalskom klubu Crvena zvezda. Još jedna emocija koja se najbolje oseti na severu kada se zapeva navijačka pesma „Jedina ljubavi života mog”. Često se tada priseti i rečenice našeg velikog glumca Ljube Tadića: „Nema velike ljubavi bez velike radosti, ali i bez velike patnje.” E, to vam je Crvena zvezda...

– Još kao dete otišao sam na stadion i osetio tu ljubav koja ne može tako lako da se objasni – priznaje svoju vezanost za ovaj sport Luka.

Iako se već dokazao u pozorišnim ulogama, očekuju ga dokazivanja i u televizijskim serijama i filmu, mada nije bez iskustva i na tom planu.

U ovo vreme hiperprodukcije često su kastinzi zatvoreni, pa Luka po iskrenom priznanju nije najzadovoljniji svojim izlaskom u svet filma, međutim, tu i tamo desi se nešto.

Uloge u „Klanu” i „Seljacima”

Igrao je u seriji „Klan” i u seriji „Seljaci”, a filmski debi imao je još 2014. u filmu „Jednaki”, omnibusu koji nezasluženo nikada nije prikazan na većim televizijskim kanalima.

– Hiperprodukcija donosi i dosta dobrih stvari. Nadam se da će me sreća pogledati narednih godina i u tom pogledu – kaže za „Magazin” naš sagovornik.

Kao pripadnik mlađe generacije ima i neka svoja načela i pravila kojih se drži, pa kaže:

– Nekako i volim i ne volim da pravim planove. Treba živeti sada i ovog trenutka bez osvrtanja na prošlost i bez preteranog gledanja u budućnost. Sebe vidim kao pre svega srećnog čoveka koji radi posao koji voli i od toga može da živi.

Večeri poezije

Svoj glumački dar Luka je preneo i na recitovanje ili kako glumci vole da kažu: kazivanje poezije, pa tako učestvuje i na večerima poezije pod nazivom „ČeVe poezije” koje se održava na više mesta u Beogradu, što je ujedno zanimljiv način popularizacije ove umetnosti. Na repertoaru su pesme poznatih domaćih i stranih poeta, ali i mlađih snaga koji dolaze. Atmosfera je prijatna, opuštena, a druženja mladog sveta završe se uz muziku i pesmu.