Niko nema što Srbin imade

Na primer, pušenje u restoranima! I to ponosno! Ono što je ceo svet odbacio kao štetno po zdravlje, u našoj zemlji rekorderu po kancerogenim oboljenjima, smatra se neotuđivim pravom i slobodom, jemstvom uspešnog poslovanja naših ugostitelja koji ne mogu bez piksle na stolu. Ko ne puši, nije muško!

Volimo da se, što kaže narod, pravimo pametni. Pametniji od ostalih. Jer mi znamo bolje. Jer naša omiljena poslovica lepo kaže: „Niko nema što Srbin imade.” Imao je, svojevremeno, Danilo Kiš da kaže štošta tim povodom, ali umalo ga ne izbubecaše neke srpskoj duši odane kolege. Samo zato što se opsetio i one druge, naravno, nikako naše izreke: „Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.” A ponosnih i oholih nikad nam nije nedostajalo.

Volimo da budemo izuzetak, nema zbora. Makar i po manama. Beograd se zimi već godinama redovno pominje kao najzagađenija evropska prestonica, ali važno je da se pominje. I da je po nečemu – naj. Uzgred budi rečeno, ne videh da neko od ponosnih demonstrira zbog udisanja gareži, mazuta i isparenja spaljenog hemijskog otpada; dakle, zbog neposrednog ugrožavanja života, valjda zato što su naši ljudi zauzeti demonstriranjem zbog važnijih stvari. Šta bi bilo preče od života, zasad za mene ostaje tajna.

Volimo mi čak i da budemo nenormalni, samo da se o nama priča, samo ako time makar malo možemo da izlečimo kompleks anonimnosti malog naroda koji bi pošto-poto da bude veliki igrač na svetskoj sceni. Normalnost nije zanimljiva, o njoj se govori manje nego o švajcarskoj vladi. Nije to od juče, niti je neka novotarija. Uzmimo, na primer, naše poslovice i izreke, sumu narodne mudrosti, koje nešto o nama govore. Nešto drevno.

Kad naš čovek ugleda poznanika koga dugo nije sreo, kaže mu veselo: „Gde si bre puška te ubila!?” Na selu je češći oblik tog prijateljskog pitanja. „Gde si bre krava te ubola!?” U oba slučaja, pitanje prati radostan osmeh i prijateljski zagrljaj potencijalno upucanog ili ubodenog.

Svi narodi imaju izreku za dubok, bezbrižan san. Amerikanci, na primer, kažu da neko „spava kao svinja” (sleep like a hog), ali mi možemo dublje i temeljnije da spavamo – „kao zaklani”. Naša svinja je iz sna premeštena u prizor zadovoljstva: neko „uživa kao svinja u blatu”.

Smrt, nasilje, pogubnost u našim poslovicama i izrekama kao da su deo dobrodošle svakodnevice.

Spreman kao zapeta puška.

Lupa kao „maksim” (istoimeni mitraljez) po diviziji.

Gluv kao top.

Nađe se u domaćem arsenalu i hladno oružje kojim se hvali ženska lepota – čega se svojevremeno dosetio Milorad Pavić, veliki poznavalac naše tradicije: „Devojčin vrat, lep i tanak, kao stvoren za sablju.”

Volimo mi, onako narodski, i da pobrkamo prostakluk sa duhovitošću kad, recimo, kažemo da je neko „hladan kao sisa od veštice” ili „ko je srećan, taj ni u klozetu nije gladan”.

Meni je posebno prirasla za srce izreka kojom naš narod ističe vrlinu prisnog prijateljstva – „prijatelji, na prst u d..e”.

Izmiče mojoj mašti taj analni čin neraskidive prijateljske bliskosti, inače sasvim lišen erotskih konotacija, u kojem se sprovodi u delo drugarska taktilna kolonoskopija. Druga, nedužna i nemaštovita univerzalna izreka upozorava: „Gde ima dima, ima i vatre. Ona me navodi da se ozbiljno zapitam kako se u dobra stara vremena u našem tradicionalno homofobnom narodu potvrđivalo prijateljstvo; u filmovima širom sveta, često se zakletva na večnu odanost potvrđivala simboličnim mešanjem krvi – dva prijatelja bi posekla svoje dlanove i stiskom krvavih ruku potvrdila svoju međusobnu privrženost. Ali nama kao da krvna veza nije dovoljna: analni rad prstićima – dakako, s podsečenim noktima – video sam samo kod Bertolučija, u „Poslednjem tangu u Parizu”, ali tu nije bilo reči o neraskidivom prijateljstvu. Jer to je prepušteno samo nama, niko nema šta Srbin imade.

Jedan britanski novinar, dugogodišnji dopisnik „Fajnenšel tajmsa” iz Latinske Amerike i sa Bliskog istoka, godinama se bavio pomalo bizarnim hobijem: kao svetski putnik, skupljao je po svetu i uredno beležio najstrašnije psovke raznih naroda. Na njegovoj dugoj, legendarnoj listi Srbi su ubedljivo u samom vrhu (doduše, zajedno s Mađarima). Ne bez ponosa. Pisati o našim psovkama zahtevalo bi, dakako, ozbiljan samopregorni rad čiji bi rezultati ispunili više podebelih tomova. Ali i bez toga možemo biti preplavljeni talasom nacionalne slave da čak ni u psovkama, pogrdama, niko nema što Srbin imade. Za Mađare ne znam. Saznao sam, međutim, čime smo mi opčinili dotičnog Engleza – otkrio mi je psovku koja ga je oborila s nogu. Prilično je složena, uključuje nekrofiliju, sodomiju, majčinstvo, nekoliko anatomskih vragolija i – rapavu dasku. Prepuštam vašoj mašti da sklopite tu sumanutu slagalicu.

Niko, zaista niko nema što Srbin imade: lekare koji nekažnjeno pozivaju putem društvenih mreža roditelje da ne vakcinišu decu protiv kovida jer, tvrde, vakcina izaziva neplodnost i impotenciju; pušače (ne samo Crvenog bana, Basara dixit) koji restorane pretvaraju u pušnice; funkcionere koji tvrde da podzemna železnica treba da ide po periferiji a ne kroz velegradski centar, kao u celom svetu koji se vozi metroom sto i kusur godina pre nas; televizijske moćnike što od osuđenih kriminalaca prave medijske zvezde i modele ponašanja omladine; broj kockarnica koji se meri gustinom po bloku kuća; vozni park automobila zabranjenih u Evropi zbog zagađenja vazduha; političke analitičare i profesore koji uče na otvorenoj televiziji da su Amerika i Rusija jedna država koja tajno vlada svetom; pa čak i gradonačelnika prestonice koji u patikama, izlizanim farmerkama i razdrljenoj košulji uručuje uparađenim dobitnicima najviša gradska odličja iskazujući time svoje frajersko poštovanje...

Nabrajanje bi moglo da potraje. Pa šta? Jedino je važno da budemo drukčiji od čitavog sveta. Čini se da smo svi rođeni u petak da bismo bili, kako pesmica kaže, izuzetak.