Sarajevo u srcu

„Zelena si rijeka bila”, počeo je pesmu Zdravka Čolića pevač Bojan Vasković, poznatiji kao Boki Leksington, u razgovoru nakon nedavnog koncerta njegove istoimene pop grupe na Borskom jezeru, kojim je završena proslava Dana rudara.

Ne dozvoljavavajući, kako se izrazio, da novinari ne „zameze” sa njim posluženje koje su mu organizatori spremili, pozvao je za sto. Kada je video na našim licima još veće iznenađenje izazvano originalnim načinom na koji je pevušio stihove pesme „Jedne noći u decembru” Kemala Montena dok nas je smeštao – zamolio je basistu svoje grupe da mu iz auta donese gitaru.

„Sarajevo je ostalo u mom srcu. I njegova muzika. U tom gradu sam rođen i premda sam sa 12 godina sa porodicom zbog događaja devedesetih morao da odem, ostaće doživotno moj grad”, kratko nam je objasnio.

Ne seća se ko je prvi prepoznao njegov sluh, ali se seća da su i otac i majka pevali. U kući su se, dok je bio dete, kao i u celom gradu pevale pesme i starijih i tad savremenih sarajevskih pevača, ali i drugih koje su njegovi roditelji slušali, priča dok potom uz gitaru peva Tomine pesme. Danas sa suprugom u kući peva često sevdalinke i njih dvoje „drže koncerte” svojoj deci. Ono što je dobro, ne treba menjati, dodaje. Naručio je ćevape i somun, a druženje uz njegovu pesmu produžilo se do sitnih sati. Noću posle koncerata ne vozi, kaže, a ujutru hita kući gde ga čekaju troje dece i pas.

„Osam i po godina sam otac, to je najzahtevniji, ali najlepši period života koji je ranije za mene bio drugačiji. Supruga i ja se trudimo da napravimo balans i da ni nas, ni našu decu, ne obuzme skroz ovo vreme tehnike, tako da provodimo dosta  vremena zajedno u prirodi, što me i resetuje od jurnjave s koncerta na koncert. Naročito posle stresne situacije oko rizičnog rođenja i operacije trećeg deteta, u kojoj je pobedila pre svega moja supruga Aleksandra, svestan sam kakav je stub bitisanja porodica i unazad se ne bih nikada vraćao”, kako priča.

U Sarajevu je pošao u osnovnu školu i na početku rata se njegova porodica iselila u Podgoricu gde je, priča, stekao sjajne drugare, ali je školu završio u  Beogradu, gde je upisao i srednju medicinsku igrajući uporedo fudbal za omladinsku sekciju FK „Rad”. Odlučio se posle za Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja koji je završio, ali znajući već tada, kako kaže, da se tim poslom neće baviti. Jer, muzički počeci Bojana Vaskovića su vezani za studentske dane kada je voleo da zapeva na okupljanjima, dok ga jedan prijatelj nije primetio i preporučio beogradskim klubovima. U malom tadašnjem dorćolskom kafiću „Leksington” je sa drugarima pre dvadeset godina osnovao grupu, koju su u znak zahvalnosti vlasniku  koji ih je podržao, nazvali po njegovom kafeu.

Grupa je pretrpela male promene, ali struktura je ista. Na koncertu na Borskom jezeru mlađi su listom znali sve stihove pevajući u glas. „Ovo ovde su divna deca, nije bilo problema ni u najavi, te bih moj doživljaj koncerta ocenio čistom desetkom. Uvek sam na strani publike, jer ona diktira tempo svih koncerata ovoga sveta i ovde je bila fenomenalna. Samim tim, kada publika peva naše pesme, ja znam da sve što radimo nije uzalud i da ima velikog smisla. Trudimo se da i mi uživamo u toj atmosferi i kreiramo publici uspomene”, rekao je ovaj naizgled jednostavan čovek dok su se, od obezbeđenja do raznih poznatih ličnosti, i posetioci koji su se zadesili na ovom retkom na after-partiju ređali da se sa njim fotografišu. Naviknut na to, strpljivo je svakome udovoljio. Za dve decenije se, dok su pevali hitove poput „Kako je tako je”, „Miris karmina” i druge, svašta izdešavalo, kako priča, a on bi opet sve isto uradio. Uvek ga je držao moto pesme kojim su se proslavili „Dobro da nije neko veće zlo”.