Ljubav je nešto što se gradi
Gost podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ je Milan Damjanac, psihoterapeut, filozof i edukator. On govori o tome kako ostati „normalan“ u današnje vreme, zašto je ljudima toliko bitan status kao i da budu uslikani na nakim „fensi“ mestima kako bi se time pohvalili na društvenim mrežama… Naš gost pojašnjava svoju tezu da ljudi koriste svoje dijagnoze da bi pokazali kako su posebni, ali će navesti i to koliko smo zbog svega postali kao društvo narcisoidni.
Damjanac daje odgovor i koja je razlika između samoće i usamljenosti.
– Ljudi se ne snalaze, velike su društvene, ekonomske i tehnološke promene, a velika je usamljenost. Usamljenost i samoća nisu isto. Ljudi imaju veće problema sa usamljenosti nego sa samoćem. Ljudi održavaju loše brakove zbog straha od samoće, on nije iracionalni, vrlo je racionalan, jer u društvu u kome ne postoji zajednica, nema baba, deda, mama, tata, ili oni preminu, nema komšija i prijatelja stalno, jer radimo po 10 sati dnevno, a posle toga niste ni za šta, posebno u Beogradu – dodaje Damjanac.
Njegov stav je da je pravu ljubav teško naći jer prava ljubav ne postoji, a daće odgovor i na pitanja mogu li u jednom partnerskom odnosu da opstanu ljudi koji su potpuno drugačiji, zašto nekada ljubav nije dovoljna, da li je život fer i zašto sreća ne može da traje…
– Neki srećni događaji budu, traju, prođu. I oni se dešavaju s nekim razlogom, kao i tuga. Biti tužan je ljudsko stanje. Imati probleme je ljudsko stanje. Čovek treba na terapiji, i ne samo na terapiji, da nauči da sebi otkači dodatni teret koji je nabio na svoje leđa. Znači, da sebe ne unesrećuje dodatno. A život sa svojom nesreću nosi kao što nosi sreću. Znači mora da se nauči da se živi – smatra Damjanac koji je upozorio da sada hoćemo da stvorimo društvo ljudi koji nemaju obaveze.
– Jer kad nemaš obaveze, ti si srećan. E sad zašto bi nekom društvu trebao čovek koji nema obaveze? Pa zato što kupuje. On je nesrećan. Nesrećnom čoveku može da proda svašta. Možeš da mu podigneš potrebe – kaže Damjanac za „Politikin“ podkast.
Ljudima danas fali taj osećaj identiteta, jer su im životi prazni, upozorava Damjanac.
– Meni je zapravo tužno što je to tako. Jer onda to utiče na struku. Jer ti, ako stalno gledaš ljude koji predstavljaju svoj život s aspekta nekog savršenstva, koji nije takav, i oni znaju da nije takav, ali je lepo dobiti aplauz. Negde ti treba validacija, mi smo društvena bića – pojašnjava Damjanac.
Naš sagovornik ističe da nije problem što smo odrastali uz bajke, ali da je problem što te bajke nisu imale nastavak.
– Ta bajka se uvek završi kad princ poljubi princezu i oni odjašu u sumrak. A gde su prljave čarape, svađe i problemi? Toga nema.
Ljudi ne razumeju šta je ljubav. Ljubav je nešto što se gradi. Ono što mi zovemo ljubav je saživljenost. Moja pokojna baba je stalno govorila: „Sine, kad dugo živiš sa nekom devojkom, čak i da postoje neke razlike, ako se vrednosno slažete, vi se saživite“. To sam baš zapamtio, saživljenost. Kao u kući, živiš sa roditeljima, bratom, sestrom, vi se saživite vremenom. Već znate kako ovo funkcioniše i znate da artikulišete sve to. A ljubav znači da ja tebi dam nešto što tebi treba i ti meni ono što meni treba. To je ljubav. I to traje. Mi se menjamo, mi pregovaramo, mi brinemo jedno o drugom, ljubav je briga. Čak i kad mi nisi najdraža, čak i kad me nerviraš, brinem jesi li dobro, jesi li bolesna, jesi li zdrava, jer mi je stalo kako si. Ljudi mešaju ljubav i zaljubljenost. Ako neko veruje da je odbačen, da ne vredi, da život nema ništa mu ponudi, a to je dobio u kući, onda će birati ljubavi koje će da potvrđuju istu stvar. Uglavnom će birati nedostupne partnere – smatra Damjanac.
