Zašto sve više volimo dokumentarce

Bojan Vojnov je doktor biotehničkih nauka i docent na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, ali njega zanimaju i etnologija, tradicija i umetnost. Ta svoja interesovanja objedinio je u jedinstven hobi – snimanje dokumentarnih filmova.

I to radi vrlo uspešno.

Filmsko putovanje, kako kaže, započeo je dokumentarnim filmom „U dolovima ravnice”. Ove godine učestvovao je na festivalima s ostvarenjem „Niti banatskog veza”, za koji je dobio nagradu za najbolji film u oblasti etno-kulture na već šire poznatom „Vrmdža festu”.

– Na prvi festival dospeo sam sasvim slučajno. Prijatelj s kojim sam studirao mi je poslao obaveštenje da će se prvi put organizovati Međunarodni filmski festival u Vrmdži, selu nedaleko od Sokobanje. Pažljivo sam pročitao propozicije i poslao film, koji je kasnije na tom festivalu bio nagrađen – kaže Vojnov.

Svoj prvi film snimio je posle završetka osnovnih studija. Ove godine ponovo je bio među laureatima.

– Svakom početniku, ali i onom najiskusnijem potrebna je mašta i doza detinjstva da bi napravio film – kaže naš sagovornik, koji je do sada dokumentarce režirao i pisao scenarije, ali da bi film nastao pomaže tim u kom su i kamermani, montažeri, naratori, kompozitori.

Najvažnija dobra ideja i poruka

Aktuelna produkcija dokumentarnih filmova u poslednjih 15 godina doživela je procvat. Teme kojima se bave su klimatske promene, hrana kojoj ne znamo poreklo, seča šuma, izumiranje životinjskih vrsta.

Ta potreba za ekološkim temama razvija se poslednjih godina i kod nas. Održavaju se brojni festivali dokumentarnih filmova na kojima učestvuju već afirmisani reditelji, sa solidnom tehničkom opremljenošću, ali i amateri koji koriste ajfon ili android.

– Nekada je dokumentarni film bio zanimljiv samo za članove žirija, a dosadan za publiku. To više nije tako. Tehnologija je omogućila popularizaciju i masovnost. Sada se može i noću snimati bez problema, ali i dalje je najvažnija ideja. Ako ne znate tačno šta hoćete, nemate priču, poruku – onda je sve bezvredno i samo puko beleženje. Bez priče i bez napornog i strpljivog rada nema velikih rezultata – zaključuje Nebojša Ilić iz Vlasotinca, koji je za dvadeset godina snimio isto toliko filmova i osvojio više od sto nagrada na domaćim i međunarodnim festivalima.

Ilić radi u Kulturnom centru Vlasotince i za potrebe opštine snima manifestacije i razne događaje, ali se zahvaljujući svom hobiju obreo i u Italiji, Hrvatskoj, BiH. Trenutno se jedan njegov film prikazuje na festivalu u Rusiji. Voli da pravi priče o ljudima u manjim mestima. „Kamen drevnog snevača” je priča o slikaru Bati iz Vučja, za koji je dobio nagradu na festivalu „Bdenje duše” u Sremskim Karlovcima. Aplauze je pobrao i za dokumentarac „Pustood” o Hristivoju Crniloviću, Vlasotinčaninu, darodavcu vredne zbirke Manakovoj kući u Beogradu.

U glavnom gradu najpoznatiji festivali su Beldoks i Martovski festival, ali i drugi gradovi u Srbiji već godinama prave filmske smotre na kojima su autori raznoliki, od studenata, amatera, početnika do već renomiranih imena, koji mogu da se pohvale međunarodnim nagradama.

U letnjoj sezoni značajni su filmski susreti u Užicu, Velikom Gradištu, Prokuplju...

„Profifest” u Prokuplju trinaesti put organizuje „Film klub” iz ovog grada, ove godine od 10. do 13. septembra. Počeli su u kafiću, a danas ih podržava i Ministarstvo kulture. U konkurenciji već petu godinu je i Sekcija za najbolji ženski film, a ima dosta i stranih ostvarenja iz Irana, Francuske, Rusije, ali i domaćih autora.

„Sila fest” u Velikom Gradištu promoviše turističke i ekološke teme. Organizatori su deo lanca svetske turističke organizacije koja okuplja najbolje festivale ove vrste u svetu, u Njujorku, Los Anđelesu, Londonu...

„Interakcija” u Užicu ima program i u Čačku i Požegi, vođeni geslom da u digitalno doba društvenih mreža mladima pruže zadovoljstvo gledanja dokumentarnih filmova – uživo i u društvu – a ne da sve gledaju samo na „Instagramu” i „Tiktoku”.

U kategoriji ekološkog filma za svoj prvi film „Ima neko ko ne ćuti” nagradu je dobila Marija Marković, arhitekta iz Valjeva. Isprva se kao aktivistkinja borila protiv aero-zagađenja, a onda je odlučila da snimi i film koji je bio gotov za šest meseci.

– Htela sam da ispričam priču kako je živeti zimi u gradu u kom je vazduh zagađen. Neke delove smo snimali mobilnim telefonom, nismo imali budžet za taj film, koristili smo proakcione kamere koje nose biciklisti da bi gledaoci mogli da bolje vide trku, ali smo imali volje i želje, ali i pomoći, od arhivara za materijal, di-džeja za muziku, montažera – priča Marija Marković.

Zarada od snimljenog filma

Otkriva da će joj sledeći projekat biti dokumentarac o valjevskim građevinama, što je i blisko njenoj profesiji. Objašnjava i da je svaki film oblik istraživanja. Ponosna je što je uspela da razgovara s beogradskim arhitektom Dimitrijem Mitom Mladenovićem, koji je projektovao naselje Kolubara 2, izgrađeno 1978. godine u Valjevu. Od njega je, kaže, puno naučila.

– Uvek nešto novo saznate. Kada krenete, ne zna se gde će iskrsnuti iznenađenje ili nešto što vas zaintrigira – kaže Marija Marković.

Može li se od snimanja dokumentaraca zaraditi novac – pitanje je koje sigurno postavljaju oni koji razmišljaju o ovakvom poduhvatu.

Upućeni kažu da se može zaraditi, ali da do tog cilja vodi dalek put. Najpoznatiji primer basnoslovnog uspeha je dokumentarac Majkla Mura „Farenhajt 9/11”, koji je zaradio 222 miliona dolara. Ali da se entuzijasti ne zanose previše, budžet za film iznosio je – šest miliona dolara!

Srbija, moj dom

– Produkcija „Srbija, moj dom”, u okviru istoimenog udruženja, ima za cilj da kroz filmsko stvaralaštvo sačuva tradiciju, kulturu i običaje našeg naroda. Iako su motivi koji se pojavljuju u filmovima uglavnom vezani za odlike Banata, u porukama koje šaljemo našim gledaocima može se pronaći svako bez obzira na geografsko odredište naše prelepe zemlje – kaže Bojan Vojnov.

Priča o pustoodu

Pustood je bio nadimak Vlasotinčanina Hristifora Crnilovića, koji je ostavio pokolenjima jednu od najvećih etnoloških zbirki na Balkanu sa 2.600 različitih predmeta. Osim narodnih nošnji, zbirku čine i nakit, razni predmeti iz pokućstva, pribori za ručne radove, kandila, stari novac, kao i više od 23.500 listova dokumentacione građe.

Nebojša Ilić, autor dokumentarnog filma o ovoj ličnosti, priznaje da o Crniloviću prethodno ništa nije znao, ali je posle višemesečnog istraživanja svoj film započeo rečima: „Postoji ljudi, naizgled neobični, osuđeni na svaku muku, ali ne i na zaborav.” Otkriva da su ga na snimanje navele dve neistine koje je čuo o Crniloviću. Prva, da je slikarsku školu u Minhenu pohađao sa Hitlerom, a druga da nije voleo mesto u kome se rodio i živeo.