Domaća rakija u staklenoj cipeli

Žika iz Čika, tako pamte Živorada Krompića, nekadašnjeg poslovođu u prodavnici obuće u obrenovačkoj glavnoj ulici. „Čik” je bila i skraćenica  makedonske fabrike  cipela iz Kumanova koja je imala prodavnice širom bivše zemlje. Kad je radnja početkom devedesetih ugašena, otvorio je privatnu, a nadimak mu je ostao Žika iz Čika. Bilo je zgodno i kao brend, a ono što je marketinški isplativo ne treba menjati. Nekad beše jedno vreme, a sada je sve drugačije, cipele su sada u našim „šopovima” uglavnom iz Turske, Kine ili Italije, a u Žikinom lokalu i dalje ima cipela i to od – stakla.

Živorad Krompić je već više od dvadeset godina u penziji. I dalje je okružen ponekom cipelom, ali su one sada u obliku flaše i napunjene domaćom rakijom, na policama njegovog lokala u zanatskom centru kod benzinske pumpe. Tu svrati često, ali ne kao trgovac ili poslovođa, već da se vidi sa svojim prijateljima i bivšim kolegama i da uz šoljicu kafe i čašicu rakije zapodenu razgovore i prisećanja o prošlim vremenima, bar tema za razgovor uvek ima napretek. Robu više ne prodaje, sve što je izloženo u radnji ljubomorno čuva kao svoju zaostavštinu koju je skupljao iz hobija.

Potanko nam objašnjava kako je stvorio ovu svoju neobičnu kolekciju, koja svakog posetioca još na prvi pogled oduševi i zainteresuje. Otkuda toliko neobičnih flaša za piće u oblicima italijanske ženske cipele, fudbalske kopačke, muzičkih instrumenata, grozdova, puške, kamiona, konja.

– Dok sam imao privatnu radnju dolazile su mi kolege u posetu, donosile na poklon rakiju ili viski, „džoni voker” i druga pića. Sve što mi je bilo zanimljivo ostavljao sam i skupljao. Svidelo mi se pa sam po odlasku u penziju počeo da istražujem, da naručujem takve flaše iz inostranstva, da obilazim vašare, odlazio sam i u Novi Sad gde je bila jedna prestižna radnja za prodaju proizvoda od stakla. Sve što je bilo neobično skupljao sam, izdvajao sam ponekad simboličnu sumu novca, a jednom prilikom sam dao 340 evra. Imao sam kolekciju koja je bila vrlo neobična i zanimljiva i onda sam boce počeo da punim rakijom koju sam dobijao od prijatelja ili s onom koju sam ja sam ispekao – priča nam Živorad i pokazuje na jednu bocu u kojoj je rakija stara 64 godine, poreklom iz Osečine. Dobio ju je od jednog prijatelja koji je sačuvao za njega litar kada su otvarali bure iz podruma za porodično slavlje.

Posetilac kada pogleda po rafovima može videti mnoštvo zanimljivih eksponata, a našem sagovorniku, razumljivo, najdraži je onaj u obliku cipele.

– Neki prijatelji iz Beograda molili su me da im prodam baš taj eksponat,  ali on nije za prodaju, ne dolazi u obzir, pa ta staklena cipela me  podseća na ceo moj radni vek koji sam proveo kao trgovac u „Čiku”, kaže za „Magazin”.

Pokazuje nam i jednu zanimljivu kolekciju malih, minijaturnih flaša, koje mu je poklonio prijatelj koji je radio po ambasadama, ima takvih oko trista minijatura, a njihova vrednost je različita od deset do sto evra, zavisi od broja primeraka u kojem su proizvedene.

Vremenom se, da bi ispunio penzionerske dane, uključio i u kreativno osmišljavanje izgleda boca za piće. Kupovao je kineske i italijanske naročite raznobojne kamenčiće koje je lepio i tako ukrašavao staklo. Ovim zanatom ga je naučila školska drugarica. „Kupio” je i taj zanat i počeo i on s umetničkim oblikovanjem. U vreme korone tako je najradije ispunjavao dane. Ima, kaže, solidnu penziju, dosta se i naradio, pa je novi posao posvetio sebi, za svoju dušu, a dosta toga je poklanjao.

Imao je Živorad do pre tri četiri godine kazan i pekao rakiju, pa se i ona nalazi u flašama – malinovača, kupinovača, rakija od dunje, trešnje, višnje, ukupno četrnaest vrsta voća.

– Čovek osam sati spava, osam radi, a ostalu trećinu provodi po slobodnoj volji, baveći se nekim hobijem ispunjava vreme. Najsrećniji su oni koji rade ono što vole, ali ako već nisu te sreće, imaju svakog dana onih osam slobodnih sati za svoju dušu – kaže Živorad, koji se u svom životu bavio i sportom, bio i lovac, a našao je vremena da se bavi i glumom.

– Svaki je čovek rođen za nešto, ja sam upisao gimnaziju, ali voleo sam trgovinu, i uz malo sreće posle mesec dana uspem da upišem trgovačku školu i to uz rad. Direktor me podržao da pređem u trgovinu jer sam imao samo 14 godina i bio rešen da izaberem to zanimanje – priča nam bivši trgovac obućom, koji sada želi da nađe nekoga ko bi bio zainteresovan od institucija u Obrenovcu, možda Sportsko-kulturni centar ili neko drugi, da preuzme brigu o kolekciji neobičnih flaša.

Privatne kolekcije su retke i treba ih sačuvati, kaže naš sagovornik. Dok se to ne desi, on će se i dalje viđati u svom lokalu s prijateljima i provoditi penzionerske dane uz vruću kafu i hladnu rakijicu, prisećati se prošlih vremena kada je uglavnom radio ono što je voleo.