Pobediti sebe

Čovek kada odluči na krene na put, on se za to sprema: imajući u vidu svoje moći, procenjuje da li i kako može stići tamo gde je naumio; ima stav kako će se držati na tom putu; shodno dužini puta i po meri prilika u kojima se može naći, odlučuje šta će poneti sa sobom... Dete kada kreće u školu, roditelji ga upućuju kako da se vlada, spremaju ga s odgovarajućom odećom i obućom, kupuju knjige... Vojskovođa kada odluči da krene u rat sprema i oprema vojsku; po mogućstvu, računa da će u tom ratu pobediti (niko u rat ne polazi s namerom da bude poražen)...

A koliko čovek sebe sprema za najduži i najvažniji put – životni put? Za najviši i najvažniji životni podvig – pobediti sebe?

Iako ovo stoji pred svakim čovekom, mnogi na njega nemaju odgovor, upravo zato što nisu uspeli da se izbore sami sa sobom, da pobede sebe.

Borba sa samim sobom

Često čujemo svedočenje da se neko „bori sam sa sobom”. A protiv koga se to on u sebi bori? Psiholozi objašnjavaju da je to zapravo borba između dva dela ličnosti koja se nalaze u unutrašnjem konfliktu, tako što jedan deo ličnosti nešto želi, a drugi se tome protivi, ili što svaki od ta dva dela ličnosti ima različite zahteve.

Čovek sa sobom borbu vodi da bi razumom ovladao prirodom svojom, sklonom padu, da ne bi bio rob strasti svojih, već da bi bio gospodar nad sobom, po volji svojoj. Pobediti sebe, znači biti – svoj čovek.

Tek kada pobedi sebe čovek postaje dostojan dara koji mu je dat – dara slobode. Jer sloboda podrazumeva odgovornost.

Boreći se protiv sebe, čovek se bori protiv svojih strasti i tako otvara mogućnosti za iskorak u sticanju vrlina; a one ga uznose u duhovne visine s kojih može da sagleda prilike u kojima se nalazi i da njima ovladava.

Na putu pobede nad sobom čoveku predstoji: da spozna cilj i smisao života, da zna šta se od njega očekuje i šta je njegova (ljudska) dužnost, da razlikuje dobro i zlo, da je posvećen dobru, da ima veru u pobedu dobra (da zna da svet na dobru opstaje), da ono što je važno i vredno ne podređuje onome što je nevažno i bezvredno, da bude zadovoljan onim što ima i da zna gde je njegovo mesto, da savladava svoj ego, da teži smirenju, da se oslobađa greha i poroka a posvećuje sticanju vrlina, da uzrasta u ljubavi prema čoveku i svemu zarad čoveka stvorenog...

Dužnost čoveka je da stražari nad sobom.

Hristos poručuje: „Bdite i molite se da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je telo slabo.”

Patrijarh Pavle kaže da se od čoveka očekuje „neprekidna borba sa samim sobom, sa strastima, s nepravdama, sa satanom”. Upućuje da se savlada „greh po greh i porok po porok”. I napominje: „Nema velikih i malih grehova. Veliki je greh koji je savladao tebe, a mali onaj koji si ti savladao.”

Čovek sam sebe vodi, sam sobom upravlja. Sve kreće iz misli njegovih. Zato je otac Tadej opominjao: „Kakve su ti misli, takav ti je život.”

Kad se čovek opredeli da menja svoj život, on unapred može da računa na olakšanje kroz urođeni dar koji mu je dat – moć navike. Kao što je slabostima podlegao iz navike, tako ih može i savladati uz pomoć navike.

Čovek kad pobedi sebe, on u sebi nalazi i izvor radosti i uzrok žalosti. Taj čovek drži pod kontrolom svoj ego, on nije sebičan, ne zavidi, ne osuđuje, stojeći podnosi uvrede, oprašta i moli za oproštaj, ne mrzi, i na ljubav i na mržnju ljubavlju uzvraća... On zna šta znači biti čovek.

Tek kada zagospodari nad sobom, čovek spozna sebe – on zna svoje slabosti i vrline, zna šta se od njega očekuje i zna kako odgovoriti na izazove koji pred njim stoje. Tek tada je u prilici da ima kontrolu nad svakim svojim korakom.

Nije cilj drugoga poraziti

Ljudi koji su dosegli do željenih visina iz iskustva svedoče da je pobeda nad sobom najveća pobeda. Iz te pobede ishodi svaka druga. Tek kada pobedi sebe, čovek postaje sam svoj gospodar. Indijski mudrac Sidarta Gautama, zvani Buda, kazuje: „Neko može pobediti hiljade ratnika na bojnom polju, ali se ne može meriti s pobednikom koji je samog sebe pobedio.”

Srpski vojvoda iz Crne Gore Marko Miljanov, ukazujući na primere čojstva i junaštva, upućuje: „Ne zanosi se velikim pobedama, koje s prosutom krvlju zemlje i gradove obaraju, no se zanesi i za male pobede, tek koje božanski dišu i mirišu!”

Pobeda nije drugoga poraziti, nego na pijedestal dobra stati.