Trideset tri godine od početka raspada SFRJ

Pre 33 godine malo je ko verovao da će se zaista dogoditi rat u bivšoj Jugoslaviji i da će trajati pune četiri godine. Prvi pucnji odjeknuli su 27. juna 1991. godine  u Sloveniji. Bio je to početak desetodnevnog oružanog sukoba i pokazalo se i nestanka SFRJ. Iz Slovenije rat se preneo na Hrvatsku, zatim i BiH, a na kraju i na Kosovo.

Generalštabnom pukovniku Živomiru R. Podovcu, u to doba načelniku Generalštaba zaduženom za moral, ni danas nije sasvim jasno kako se sukob slovenačkih „teritorijalaca“ i regularnih pripadnika JNA tako brzo zaboravio i ostao u dubokoj senci docnijih zbivanja u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. On se dugo bavio ovom temom i istražujući po vojnim arhivama došao je do zaključka da je državno rukovodstvo Slovenije prvo zapalilo požar građanskog rata, a da je ostalo po strani od svih vrsta krivičnog gonjenja međunarodnog Suda u Hagu. Iako su se tamo našli i hrvatski generali, bošnjački, albanski, i srpski u najvećem broju, slovenački rukovodioci su „amnestirani“ bilo kakve odgovornosti. 

Na osnovu svojih istraživanja pukovnik Podovac opisao je načine na koje su mučeni i maltretirani vojnici na odsluženju vojnog roka srpske, crnogorske i makedonske nacionalnosti, ali i porodice vojnih lica, kao i priipadnika JNA na službi na tim teritorijama, a sačinio je i spisak logora. 

Radi ilustracije navedimo nekoliko primera:

„Logor u napuštenom rudniku Dol pri Hra­s­ni­ku, zarobljene starešine i njihove porodice (žene i deca), voj­nike na od­slu­že­nju vojnog roka, civile, vezanih ruku na leđima, po­bu­nje­ni­ci dovoze ka­mio­ni­ma furgonima sa isključenom ventilacijom, trpaju u rud­ničke liftove, spu­š­ta­ju u okna puna vode, prašine i gasova i tu os­ta­v­lja­ju. Lica „na obradi“ trpaju u na­puštene prljave prostorije, sa be­ton­skim po­dom, po 150 (!!) osoba u prostor ve­ličine 14h6 metara, bez vode i hra­ne, će­ba­di za spavanje! Oduzimaju im sve: no­vac, nakit, lična doku­me­n­ta, go­vo­re­ći „državi (!?) koja ratuje sa drugom dr­ža­vom, trebaju sre­d­stva za rat“.

Logor Kranj: oko 40 vojnika JNA razdvojili po nacionalnoj pri­pa­d­no­sti, u jedan ugao Hrvati, u drugi Šćiptari, u trećem Srbi, Makedonci i Cr­nogorci. On­da je nastalo sadističko iživljavanje nad mladićima (19-20 go­dina sta­ro­sti!) Srbima, Makedoncima i Crnogorcima: tuča u gomili mo­t­kama, bejzbol pa­licama, metalnim šipkama, debelim šumskim lancima, svim i svačim, šu­ti­ranje čizmama i cokulama, opisivanje na „uzorku“ voj­ni­ka kako će ih noću kla­ti! Jedan vojnik JNA, zarobljenik, ubijen na licu me­sta! Nenaoružane ubi­ja­li metkom u potiljak. Posebno zversko ubi­stvo jednog civilnog lica na slu­žbi u JNA i jednog vojnika, srpske na­­cionalnosti! Vojnicima Hr­va­ti­ma, Mu­sli­ma­nima i Šćiptarima su dali kar­te za put, civilno odelo i pu­š­ti­li kućama.

Skidali vojnike do gola, pa im za 10.000(!) dinara prodavali dronjke ci­vi­lne odeće, ko nije imao novac morao je u logorima na najponižavajući na­čin da zaradi. Oduzimali im stvari kao u fašističkim logorima Au­š­vic i Dahau, voj­nicima srpske, crnogorske i makedonske nacionalnosti pre­gledali i vadili zu­be pod pozlatom (dva vojnika da­la pisane izjave).

Vojnici, uhvaćeni na pre­va­­ru, svu­čeni u pi­džame, mučeni, a potom uto­va­re­ni u teretne va­gone za Beograd, uz natpis „Stoka za Sr­bi­ju“. Vagoni su pri­ka­če­ni za međunarodni voz Ljubljana-Beo­grad. Srećni što su uopšte ži­vi, pri­mi­rili su se dok nisu stigli u Be­ograd. Vikom su dozvali že­le­z­ni­čare koji su ot­­vo­ri­­­li vagone. Vojnici su prošli višemesečnu tor­­turu u lo­gorima. Deo Sr­bi­­ja­na­ca (Srba, Ma­đa­ra i Mu­slimana), do kuće je sti­gao pre­ko Mađarske. Takođe su bili uh­­vaćeni na pre­va­ru, mučki, u vreme pri­mi­r­ja. Prema svedočenjima voj­ni­­ka, na podsećanja o ulo­zi Srba u spa­ša­va­nju Slo­ve­na­ca u Drugom Svetskom Ratu, pre­z­ri­vo bi odgo­vo­ri­li: „To je bilo za tada ovo je sa­da!“, uz pogrdne psovke. Isto je go­vo­rio i „prvi pred­se­d­nik ne­za­vi­s­ne dežele“ Milan Kučan, koji je na pitanje no­vi­­nara priznao da je lično bio prihvaćen u selu Zaklopača kod Kraljeva, a deo fa­milije u Novom Se­lu kod Vrnjačke Banje. Posle odluke Vlade SFRJ o po­v­la­če­nju JNA iz Slo­ve­ni­­je, sastavi su premešteni u Hrvatsku i Bosnu i Her­ce­go­vi­nu, a samo ma­nji deo u Srbiju. Time je „slovenačka ratna epopeja“ za­vr­šena.

– Ovakva i još teža postupanja bila su masovna. Naređivao ih Janša i nje­go­vi „komandanti“, ministar unutrašnjih poslova, a odo­bravao Kučan i njegovi sa­radnici u političkom i državnom vrhu. Time su teško povredili: član 3 Že­nev­ske konvencije 1-4 iz 1949; Pravilnik o za­ko­ni­ma i običajima rata na ko­p­nu - prilog Četvrte Haške konvencije iz 1907; Martensovu klauzulu iz iste kon­vencije; odredbe Dopunskog pro­to­ko­la Ženevske konvencije od 12.avgusta 1949. (Protokol II), odredbe Povelje OUN, o zabrani perfidija u primirju i spo­razumnom prekidu vatre; zloupotreba znaka Crvenog krsta prevoženjem cr­venih beretki MUPS; napadi na vozila sa oznakom Crvenog krsta i ubijanje le­kara i medicinskih sestara pri prevozu ranjenih vojnika i civila...

Počinjena krivična dela ratnog zločina nad civilnim sta­nov­ni­š­t­vom u oružanom sukobu su: nasilje nad životom, zdravljem i fizičkim ili men­ta­l­­nim blagostanjem ljudi; uzimanje talaca; akti terorizma; vre­đanje i ga­že­nje ljudskog dostojanstva; nedopuštene pretnje; povrede pre­ma ranjenicima, bo­lesnicima, mrtvim licima, lekarima i sanitetskim tran­s­p­o­r­­ti­m­a, kaže Živomir R. Podovac i pita se može li članstvo u EU nekoga rehabilitovati od osude za ratne zločine?