Postojanje u beskonačnosti
S biblijskim zalogajem jabuke počeli smo da ulazimo u novi svet, koji je bio veštački svet. A onda smo u vremenu do 20. veka konačno jeli celu jabuku koja je postala potpuno veštačka. I ta potpuno veštačka jabuka danas šteti planeti, kaže Mikelanđelo Pistoleto
U petak, 10. maja u 17 časova u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu biće otvorena izložba Preventivni mir Mikelanđela Pistoleta čiji se dolazak i očekuje. Postavljena na dva sprata muzeja, izložba ima za cilj da pruži pregled više od šezdeset godina prakse ovog najistaknutijeg italijanskog umetnika i jednog od najuticajnijih savremenih umetnika u Evropi danas. Glavni protagonista italijanskog umetničkog pokreta arte povera Mikelanđelo Pistoleto (rođen u Bijeli 1933. godine) oduvek je bio umetnik čija je praksa bila duboko povezana s društvom i koji uspeva savršeno da oslika lepotu kontrasta savremenog života dok nas kroz svoju umetničku praksu uči da gledamo izvan materijalnosti stvari.
„Društveno angažovana umetnička praksa leži u srži njegovog rada te je uvek blisko povezana s našim svakodnevnim životom odnoseći se prema umetnosti kao alatki za odgovornu društvenu transformaciju”, ističe Marijana Kolarić, direktorka MSUB i kustoskinja izložbe.
Prikazujući radove nastale u periodu od šezdesetih godina prošlog veka do danas, izložba Preventivni mir predstavlja neke od Pistoletovih najpoznatijih i kultnih dela, kao što su Slike ogledala, Venera od krpa, Minus objekti, Voleti razlike – umetnički pokret za međumediteransku politiku, Treći raj i mnoge druge. Planirano je da u saradnji s Gradskim zelenilom, simbol Trećeg raja, znak beskonačnosti načinjen od žive ograde bude postavljen u Parku prijateljstva.
Ovo nije prvi put da vidimo Mikelanđela Pistoleta u Srbiji, u Beogradu. Gostovao je na Bitefu 1969. i 1971. godine s grupom L’Zoo na poziv Biljane Tomić Denegri.
– U to vreme sam izlazio na ulicu sa umetnicima iz različitih umetničkih grana. Pokušavali smo da stvorimo nešto što je bilo van institucija. To znači razmišljati kako da ponovo stvorimo umetničku delatnost a koja je u vezi sa stvarnim životom, sa društvom– seća se Mikelanđelo Pistoleto, s kojim smo razgovarali putem zuma.
Jedan ste od glavnih protagonista pravca arte povera (siromašna umetnost), koji je nastao u Italiji krajem šezdesetih godina 20. veka, a imenovao ga je Đermano Ćelant. Šta je vama bilo tada izazovno u upotrebi svakodnevnih materijala i svemu onome što je arte povera podrazumevala?
Početkom šezdesetih godina prošlog veka bio sam uključen u američki pokret pop-arta. Ali osećao sam da moj rad ne pripada u potpunosti američkom sistemu jer je taj sistem bio veoma povezan s konzumerističkom kulturom. Moj koncept univerzuma, univerzalnosti umetnosti nije bio povezan s tim principom. Za mene je princip bio ljudsko postojanje u odnosu na celu antičku i modernu istoriju. Ne konzumeristički angažman. I zato sam počeo da pravim seriju radova koji su isključivali mogućnost da moj rad bude zamišljen kao zaštitni znak, kao potrošački žig.Taj drugačiji rad je onemogućio da postanem zaštitni znak. I to sam nazvao minus objekti. Mnogostrukost individualnosti se pojavila u tom delu. I zato je umetnost povere zamišljena kao mogućnost da svako bude autonoman na jedan suštinski način. Povera ne znači bez novca. Povera znači suštinski. Veoma bitno. Za mene to znači biti radikalan. Na italijanskom, radice znači koren. Stavio si seme u zemlju, poraslo je drvo i to je to što je suštinsko.
Vaša „Venera od krpa” je takođe deo tog otpora potrošačkom društvu...
Venera od krpa je, mislim, najjasniji rad u tom smislu. Zato što, s jedne strane, imate sve ono što je konzumeristički sistem. Te gomile, planine od krpa. A s druge, Venera je suštinska istorija lepote i ona može da se suprotstavi modernom proizvodnom društvu na simboličan način. Da ga učini lepim.
U ogledalima vas zanimaju drugi ljudi, ne vaš portret. Kako su nastale ove slike-objekti i šta dokumentuju ti portreti?
Slikao sam se u ogledalu početkom šezdesetih, istražujući svoju individualnost, istražujući sebe kroz autoportret. Zato što je za autoportret potrebna upotreba ogledala. Ali kada transformišem platno u ogledalo, platno slike u ogledalo, video sam da moj identitet nisam bio samo ja, već i svi ostali koji su došli i stali ispred slike. Svi gledaoci su uključeni. Dakle, moj identitet je naš identitet. To nije samo moj jedinstveni identitet. To je ono što je dovelo do koncepta razvoja mog rada kroz uključivanje ostalih ljudi, posmatrača.
Tvorac ste projekta „Treći raj”? Šta su Prvi i Drugi raj i da li je Treći raj specifična priča o beskonačnosti?
Koncept Trećeg raja potiče od slike u ogledalu jer dolazi iz ove ideje o beskonačnosti koju možete videti u ogledalu. Beskonačnost ima simbol. Postoji matematički simbol beskonačnosti koji je napravljen linijom koja se ukršta, stvarajući tačku u ukrštanju. Postoji prelazna tačka. Želeo sam da predstavim konačnost koja znači postojanje, fizičko postojanje unutar beskonačnosti. Dakle, da bih presekao tačku prelaza, prešao sam liniju dva puta, umesto samo jednom. Napravio sam treći krug unutar dva kruga beskonačnosti. Treći krug unutra je konačnost unutar beskonačnosti. To je materijal postojanja unutar univerzalnosti beskonačnosti. Opet, kao odnos između nedodirljive beskonačnosti i fizičkog postojanja. Živimo u ova dva smisla. Dajem značenje ovim krugovima, smisao našem današnjem postojanju koji čine dva prethodna vremena. Jedno je vreme kada smo bili potpuno uključeni u prirodu koju su zvali prvi raj. Drugo vreme je naš dolazak u veštački svet koji opet počinje od zalogaja jabuke. Sa ovim biblijskim zalogajem jabuke počeli smo da ulazimo u novi svet koji je bio veštački svet. A onda je taj zalogaj rastao, pa smo u vremenu do 20. veka konačno jeli celu jabuku koja je postala potpuno veštačka. I ta potpuno veštačka jabuka danas šteti zemlji, šteti planeti. Dakle, priroda je oštećena našim veštačkim životom. Zato moramo sada da stvorimo treći raj, treći put gde ćemo staviti u ravnotežu i harmoniju dva prethodna vremena. U jednom krugu imate prirodu, u suprotnom imate veštački svet, a u centru imate vezu i kombinaciju prirode i veštačkog sveta i imate treću jabuku koja je reintegracija prirode i veštačkog. To je koncept onoga što moramo da proizvedemo od danas.
A da li vas veštačka inteligencija plaši ili ohrabruje?
Ne, nisam uplašen jer mislim da je to korak koji moramo da uradimo kako bismo svo naše sećanje, sećanje na celu planetu, ljudsku planetu, oblikovali u jednom jedinstvenom osećaju odgovornosti. Jer s veštačkom inteligencijom imamo svu prisutnost onoga što radimo, svega što mislimo, svega što proizvodimo u smislu ponovnog drugog vremena na nedodirljiv način. I to je za mene kao veliko ogledalo, ne samo vizuelno već praktično, tehničko, tehnološko ogledalo. Sada moj rad nije više samo vizuelno ogledalo već tehnološko. Potpuno sam uključen u tu mogućnost da novo ogledalo radi s tehnologijom.
Vaš otac je bio umetnik. Kako je on uticao na vaše formiranje?
Moj otac je bio umetnik, a bio je i restaurator antikviteta, antičkih slika. I počeo sam da radim s njim, proučavajući njegov način da stvara umetnost. To je bio veoma tradicionalan rad. Ali moja majka je mislila da će publicitet, oglašavanje biti budućnost, mnogo više od restauracije. I tako me je upisala u školu koja se bavila reklamom. Moj učitelj Armando Testa je tada rekao da prva stvar koju treba da uradiš jeste da poznaješ modernu umetnost. Zato što je moderna umetnost otvorenog uma. I to je način da se otvori um ljudi i da čovek bude aktivan u komunikaciji.
Tako sam shvatio da mogu da povežem antički svet kroz tatinu lekciju i novi svet s maminim predlozima kroz reklamu, dakle s modernom umetnošću. I vidite, sav moj rad je rad na spajanju razlika i suprotnosti. I to je simbol kreacije koju sam ja proizveo, koja je napravljena sa ova tri povezana kruga, koji predstavljaju sve suprotne krugove, predstavljaju sve razlike koje se spajaju u centralni krug. I tamo, u trenutku kada se povežu, proizvode nešto što ranije nije postojalo.
Zašto je važna promena jezika u umetnosti?
Umetnost je kontinuirani proces kreacije. Kreacija nije statična. Univerzum je takođe neprekidna kreacija. Ako vidite sebe u ogledalu, vidite se samo na trenutak. Niste bili tamo ranije, nećete biti tu posle. Ista slika će se potpuno promeniti. Nikada neće biti iste slike. Dakle, ništa nije zauvek. Sve se menja.
Da li poznajete Marinu Abramović?
Da, upoznao sam je. Mislim da je ona apsolutno važna u svetu umetnosti jer svoj život, sebe, stavlja u vezu sa umetničkim jezikom. Ona nije samo slikarka ili vajarka. Ona je aktivna. Ona je radikalna. Ona je takođe arte povera.
