Praznična nedoumica – Uskrs ili Vaskrs

Svake godine pred najveći hrišćanski praznik čitaoci pišu na adresu „Politike” ili zovu lektore u redakciji postavljajući isto pitanje: Da li je ispravno reći Uskrs ili Vaskrs? Ovo je vrlo rasprostranjena jezička nedoumica. Da bi se rešila, potrebno je da se vratimo nekoliko vekova unazad.

Jezik koji su do polovine 18. veka učeni Srbi i sveštenstvo koristili za stvaranje dela religiozno-poučnog karaktera zove se srpskoslovenski. Da pojasnimo, srpskoslovenskim se nije govorilo, već se iz bogoslužbenih i drugih knjiga pojalo ili glasno čitalo. To je srpska redakcija staroslovenskog jezika (jednostavnije rečeno – izgovor staroslovenskog u duhu srpskog jezika, tj. na srpski način), nastala u vreme kada su Srbi primili pismenost (tokom 10. veka). Od tada pa do prvih decenija 15. veka Srbi su reči kao što su Vaskrs, vaskrse izgovarali s poluglasnikom iza početnog v, a od 15. veka pa nadalje izgovaraju ih sa a. Dakle, oblik Vaskrs je iz srpskoslovenskog.

Jezik je živ organizam koji se stalno menja, vekovima unazad. Reč Uskrs pripada narodnom jeziku, u kojem je veoma davno početno u dobijeno od starog početnog v iza kojeg je sledio tvrdi poluglas. Iz ovoga sledi da oblik Uskrs nije pogrešan, već je podjednako ispravan kao i oblik Vaskrs.

Za Vaskrs (Uskrs) vernici Srpske pravoslavne crkve pozdravljaju se rečima: „Hristos vaskrse” – „Vaistinu vaskrse” ili „Hristos voskrese” – „Vaistinu voskrese”. Međutim, u pozdravu nije uobičajeno koristiti narodni izgovor – „Hristos uskrsnu”.

Zanimljiv je i odgovor na pitanje odakle pozdrav „Hristos voskrese”.

Krajem 17. veka Srbi predvođeni patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem izbegli su na sever preko Save i Dunava. U ovu veliku seobu krenulo je oko 70.000 Srba. Međutim, u Habzburškoj monarhiji bili su izloženi nacionalnim, verskim i jezičkim pritiscima i ovakve društvene i političke prilike naterale su narodne predstavnike da od Rusije traže pomoć u vidu knjiga i učitelja. Car Petar Veliki odgovorio je potvrdno na molbu Srba 1722. godine, ali tek 1726. u Vojvodinu stiže Maksim Suvorov, učitelj i prevodilac iz Rusije. On iste godine u Karlovcima otvara Slavjansku školu. I tako među Srbe dolazi još jedan književni jezik – ruskoslovenski, jer su knjige koje su Rusi doneli nadomestile nedostatak srpskih štampanih knjiga. Liturgijski karakter ruskoslovenskog jezika presudno je uticao na njegovo odomaćivanje u srpskoj kulturi. Srpskoslovenski i ruskoslovenski su, dakle, dve varijante (srpska i ruska) jednog istog književnog jezika – staroslovenskog.

Ruskoslovenski jezik zadržao se do današnjih dana u upotrebi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i otuda pozdrav – „Hristos voskrese”. Onde gde je u ruskoslovenskom prefiks vo-, a u srpskoslovenskom va-, u srpskom narodnom jeziku dobili smo prefiks u-.

Kada se priča o ovim jezičkim varijantama, mora se pomenuti da je ruskoslovenski jezik narodu bio potpuno nejasan i razumljivo je što su pojedini stvaraoci tražili načine da njihova dela budu bliska i običnom čoveku, a ne samo sveštenstvu i malobrojnim učenim ljudima. U ovakvim okolnostima Srbima nerazumljivi ruskoslovenski počinje da se meša sa srpskim narodnim jezikom i nastaje slavenosrpski. U njemu su se izmešale jezičke crte različitih jezika i zato se on drugačije naziva i hibridni ili mešoviti.

Iz svega navedenog apsolutno je jasno da su ispravna oba oblika (i Uskrs i Vaskrs), u pitanju su samo različite varijante. One su stilski obojene i to bi trebalo da bude jedini razlog koji će presuditi koji ćemo od ova dva oblika koristiti.

Marina Jakovljević,
šef lektora dnevnog lista „Politika”